Јулија Витјазева, специјално за News Front
Шта може да уједини земљу боље него у право време организован напад?! Ово „златно правило“ је, можда, од суштинског је значаја за свакога ко живи и ради у складу са начелима прописаним у америчким приручницима.
Њујорк септембра 2011 године и Бостон априла 2013 су „успешни“ примери. Напад у Паризу у новембру прошле године је из исте приче. Међутим, не иде све увек глатко и не даје увек жељене резултате. На пример, епизода са аутобусом у Украини у Волноваки није донела очекивани добитак Порошенку упркос светској подршци током које је демонстрирана бруталност „терориста“. Међутим, то и није изненађујуће. У земљи у којој се све врши наглавце, мало је вероватно да би тако нешто произвело сјајан ефекат.
Што се тиче јучерашњег терористичког напада у Анкари, овде је све радило као сат.
Бомбаш самоубица, експлозија у згради Владе, озбиљан број жртава и страдалих, страх и паника међу становништвом. Главни осумњичени су чланови Курдистанске радничке партије, која одавно представља Ердогану кост у грлу.
Али, није могуће само кренути и почети са њиховим уништавањем. За то је ипак неопходан озбиљан мотив. И сада је тај мотив добијен кроз 34 мртвих, 120 повређених и на хиљаде уплашених људи.
То да је страх најмоћнији човек осећај, одавно је познато. Али Ердоган нема превише времена и мора да кује гвожђе док је вруће. Док је у земљи хистерија и док су обични грађани Турске у стању шока и нису у стању да трезвено процене ситуацију, има своју велику шансу да се обрачуна са онима који му сметају.
Али, поред политичке компоненте, ту је и морално-психолошки аспект храњења нездраве амбиције таштог Председника Ердогана. Након јучерашњег догађаја, он је заправо стао уз свог украинског колегу. Сада је његово име на првим страницама светских медија, покровитељи из Вашингтона и НАТО штаба су забринути, а новинари су већ сморили са извештајима о саучешћу и речима подршке.
Наравно, свему наведеном крајњи циљ није истина. Али, чињенице су необориве. У последњих неколико година, ово је пети већи терористички напад у Турској. И, оно што је најзанимљивије, сви они су се догодили „у право време и на правом месту“ и били корисни за Ердогана.
Као прво, све је јаснија слика идеалног непријатеља. Скоро увек су, као случајно, кривци Курди који одавно имају претензије на турску територију. Врло је вероватно да ће јучерашњи терористички напад такође да се припише њима. Није случајно да су турске власти наметнуле ограничења медијима у вези извештавања о терористичком нападу у Анкари. Забрана се тиче приказивања места несреће уживо, емитовања снимака саме експлозије, приказивања свега што се десило после тога, укључујући и приказивање снимака жртава. Суд у Анкари је блокирао приступ друштвеним мрежама, да би спречили ширење фотографија и видеа на којима се приказују жртве и моменат саме експлозије.
Као друго, након идентификације починиоца, власт ће, потпуно легално, почети чистку непожељних. Масовна хапшења након напада су уобичајена пракса. Свакако, то је и време да се обрачуна са нежељеним медијима и са свима онима за које се сумња да гаје симпатије према Курдима.
Као треће, Ердоган ће још једном имати прилику не само да покаже себе као силног, храброг и одлучног борца против тероризма, већ ће и да покуша да прогура своје ауторитарне амбиције на уставном терену.
И као четврто, напад ће допринети консолидацији друштва. Страх баца сенку на разум и главна брига постаје сопствена безбедност. И у том тренутку се појављује он, Ердоган, обучен у црно, ожалошћен и одлучан. И каже да само заједничким напорима можемо победити тероризам. И иностранство ће свакако помоћи. Ствар је у томе да је он једном руком борац против тероризма као пошасти XXI века, док другом руком редовно подстиче тероризам – а то престрашеним Турцима тренутно није ни на крај памети. А чак и ако су тога свесни, боље им је да о томе ћуте. У супротном, могли би остати без главе.
Дакле, без обзира шта кажу, сваки терористички акт је користан за актуелну турску Владу. Али то међународна заједница не жели да види. Или можда једноставно нема довољно времена. На крају крајева, њихове снаге су до сада усмерене на борбу са „правом“ тиранима и диктаторима. Са оним који дави слободу и демократију у Русији. И „изгладнела“ Савченко је њима много занимљивија од смрти више од тридесет турских грађана. Но, када размислите боље, то је само један Турчин мање или више. Једино ако би јучерашња експлозија могла да се некако повеже са Путином и са злогласном „руком Кремља“, онда би то била сасвим друга песма. И тако..
Све док Ердоган и његова камарила буду међу вашингтонским марионетама, све његове „мајмунарије“ ће се уклапати у општи повољни сценарио.
Могуће је да је, због великог броја политичких, дипломатских и војних пораза, турски Фирер добио јасно упозорење да је неопходно што пре да успостави ред у својој земљи, да поврати поверење грађана и побољша односе са Европом. И да је, у складу са тим, Ердоган одлучио да је буђење масе најпогодније решење за то. Очигледно су успех прошлогодишњег « Je suis Charlie» и дуга ћаскања са Порошенком оставили трага на њему.
Али нисам сигурна да ће јучерашња трагедија добити „жељени“ међународни ниво туге и подршке.
То би значило да овај напад неће бити последњи.
И, бојим се, не и најкрвавији у људским жртвама..
Ердогану је, како ваздух, потребна његова лична “ Небеска стотина“..
Ката