Данас је модерно да се екуменисти и заговорници уније са папом позивају на Достојевског. Наравно, они притом не цитирају битне мисли из његових дела, већ га присвајају на некакав сентиментално-бљутав начин, тргајући из контекста поједине мисли које лепо звуче и могу се, тако истргнуте, на силу, угурати у њихов екуменистичко-унијатски систем мишљења.
Хајде да видимо, из цитата дела Достојевског, шта је он конкретно мислио и говорио о папизму. Напоменућемо у уводу само да, прочитавши целокупна дела овог великог православног генија, нисмо наишли ни на једно једино место које би барем сугерисало некакву могућност похвале папизму, а да смо пронашли барем пет пута више цитата, од ових које наводимо, који сведоче о Достојевсковом тврдом и неодступном антипапском ставу који би могао да изненади, ваљда, и најжешћег зилоту. Једном речју, Достојевски и екуменисти – Небо и земља…
Мирослав Маравић
1
„(…)Узмите друге историјске личности: на пример, Игнација Лојолу. На чему је он расуо толико много енергије, снаге духа, упорности и свог великог знања! Његов циљ је био узвишен – срећа читавога човечанства. Чиме је он то хтео да постигне? Јачањем католицизма – а то значи ударати главом о зид.(…)“
(почетак 1863, „Одговор Звиждачу“ у Чланци, стр. 66)
2
„(…) – Павлишчев је био сјајан ум и хришћанин, прави хришћанин, – изговори наједном кнез, – па како се онда могао подчинити вери… нехришћанској?… јер католичанство је исто што и нехришћанска вера! – додаде он наједном, сенувши очима и гледајући преда се, обухватајући општим погледом све заједно. – Но, то је већ много, – промрмља чичица па се зачуђено загледа у Ивана Фјодоровића. – Како то да је католичанство нехришћанска вера? – окрену се на столици Иван Петровић; – па да каква је кад није хришћанска? – Пре свега нехришћанска! – необично узбуђено и прекомерно оштро поче опет кнез. – То прво, а друго, римски католицизам је гори и од атеизма, то је моје мишљење! Атеизам проповеда само нулу, док католицизам иде даље: он унакаженог Христа проповеда, Христа кога су они сами облагали и наругали му се, – изопаченог Христа! Они проповедају антихриста, кунем вам се, уверавам вас! То је моје лично данашње убеђење, и оно је и мене много намучило… Римски католицизам верује да се без васионске државне власти црква не може одржати на земљи, па виче: Non possumus! По моме мишљењу, римски католицизам није уопште ни вера, него непосредан, директан наставак Западне Римске Империје, и код њега је све подчињено тој мисли, почевши од вере. …Папа је заузео земље, земаљско царство, и узео је мач. И од то доба непрестано све тако и иде, само су мачу додали још и лаж, подмуклост, превару, фанатизам, празноверицу, злочин; титрају се најсветијим, праведним, простодушним, пламеним осећањима народним! Све, све су за новац продали, за ниско земаљско царство! …Па зар то није антихристова наука?! Зар је могло то да не одведе у атеизам? Атеизам је од њих рођен, од тог римског католицизма! Атеизам се и зачео први пут код њих: јер, зар су могли они веровати самим себи? Неверовање у Бога је ухватило корена услед општег гнушања према католичанству, оно је производ језуитске лажи и слабости духовне! (…) – Ја никада нисам ни говорио о појединим представницима цркве. Говорио сам о римском католицизму у његовој суштини, говорио сам о Риму. (…) – Слажем се, али све је то познато, па, па и – непотребно и… спада у богословље… – А, не! А, не! Не само у богословље, уверавам вас да није тако! То се свију нас тиче, много више него што ви мислите! У томе баш сви ми и грешимо, што још никако не увиђамо да то није само, и искључиво, богословска ствар! Јер и социјализам је католички пород и католичког порекла! И он је, као и његов брат атеизам, поникао из очајања, као морални отпор католицизму да собом замени изгубљену власт религије, да утоли духовну жеђ ожеднелог човечанства, и да га спасе не помоћу Христа, него насиљем! (…) Потребно је да насупрот Западу засија овај наш, руски Христос, кога смо сачували, а кога они никад нису ни познали! Не да се ропски хватамо на језуитски мамац, него носећи им нашу, руску цивилизацију…(…)“
(1868, Идиот: III, књ. 12, стр. 199-200, 201.)
3
„(…)Написаће људи много књига, али ће главну ствар пропустити, а то је да су на Западу људи изгубили Христа (због католицизма) и због тога Запад пропада, једино због тога.“
(18/30. маја 1871, „Писмо Н. Н. Страхову“ у Одабрана писма II, стр. 213)
4
„(…)…Али ви, ви сте ишли тада још даље: ви сте веровали да римски католицизам више није хришћанство; ви сте тврдили да је Рим прогласио Христа који се покорио на трећем ђаволовом искушењу; и да је католичанство, објавивши целоме свету да Христос без царства земаљскога не може на земљи остати, већ самим тим прогласило Антихриста, и тако упропастило цео западни свет. Ви сте изречно говорили: што се Француска мучи, то је једино кривицом католичанства, јер, одрекла се искваренога римског Бога, а новога није нашла. (…) Француска је током своје дуге историје била само утеловљење и развијање идеје католицизма, идеје римскога бога, и, кад је напослетку свог римског бога бацила у понор, ударила је у атеизам, који се тамо, засада, назива социјализмом; а учинила је то једино стога, што је и атеизам здравији од римскога католицизма.“
(1871, Шатов, Нечисте силе: I, књ. 26: стр. 361-362, 365-366)
5
„(…)И, шта је то важно што ће папа ући у Париз и што ће римски католицизам поново засијати новим и невиђеним сјајем! Зар ће овај „непогрешиви“ папа-победник, а не „босоноги“, моћи да отера злог духа, зар ће то моћи његови језуити, или ови лакомислени клерикалци с њиховом status in statu, ти лукави и бестидни препредењаци? Не, зао дух је јачи и чистији од њих.(…)“
(8. октобар 1873, „Инострана збивања“ у Дневник писца 1876; Чланци 1873-1878, стр. 232.)
6
„(…)Та какав вам је наш народ протестант, какви смо ми Немци? И због чега да учи немачки језик да би певао псалме? Зар нема свега онога што он тражи, у Православљу? Није ли једино у Православљу и истина и спасење руског народа, а у будућим вековима и за цело човечанство? Зар се није једино у православљу сачувао Христов божански лик у свој својој чистоти? И можда је руски народ изабран, предодређен, можда је његова најважнија мисија баш у томе – у судбини човечанства – и само у томе, да сачува у себи тај божански лик Христов у свој његовој чистоти и, кад време томе дође, да свету покаже тај лик, свету који је изгубио своје путеве!“
(1873, Фјодор Михајлович Достојевски, „VII„Пометен изглед““ Дневник писца 1876; Чланци 1873-1878, Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1981, стр. 68)
7
…Папинско Non possumus сматрамо толико озбиљним да сматрамо како од њега зависе и живот и смрт саме религије у Европи. (…) Она (римска црква) је то изјавила гласно, и сама признајући на тај начин да је њено царство од овога света и да се Христос „без царства земaљског не може одржати на свету“. (…) Но, католичка црква ту власт неће испустити никад и ни за шта на свету, нити ће је коме препустити: она је спремна и на то да хришћанство сасвим пропадне, само да она сачува своју световну власт. (…)“
(7. јануар 1874, стр, 275)
8
„(…)…Римски католицизам је чинио и веће заокрете: једном је, кад се показало да је то потребно, не размишљајући много, католицизам продао и Христа због славе и власти на Земљи. Прогласивши, у облику догме, да се „хришћанство на Земљи не може одржати без папинске световне власти“, он је тако прокламовао и новога Христа који нема везе с оним ранијим, прогласио је Христа који је прихватио саблазан трећег ђаволовог искушења – земаљско царство: „Све ће Твоје бити ако ми се будеш поклонио!“ О, ја сам слушао страсне приговоре на ову мисао, приговарали су ми да су вера и Христов лик и данас живи у срцима милиона католика у свој својој некадашњој истинитости и чистоти. То је сигурно тако, али главни извор је замућен и затрован неповратно. Поред осталог, Рим је и сасвим недавно изјавио да се слаже с трећим ђаволовим искушењем у облику чврсте догме, и ми још нисмо успели да уочимо све непосредне последице такве одлуке. Занимљиво је да је проглашење те догме, то откривање „целе тајне“, обављено управо у оном тренутку кад је уједињена Италија већ куцала на врата Рима. У нас су се тада многи томе смејали: „Срдит јесте, али моћан није…“ Само, мало је вероватно да није моћан. Не, овакви људи, људи способни да донесу овакве одлуке и да учине овакве заокрете не умиру без борбе… Увек је постојала тајна: папа је вековима остављао утисак да је задовољан својим мајушним царством, папском облашћу, али све је то било само алегорија – основна ствар је у томе што се у тој алегорији одувек скривало зрно основне идеје, оне сталне и вековне папинске неде да ће то зрно проклијати и да ће из њега нићи моћно стабло чије ће гране у будућности покрити својом сенком целу Земљу. И, ево, у тренутку кад му одузимају последњи педаљ земаљског царства, поглавар католицизма, видећи своју блиску смрт, одједном устаје и пред целим светом казује сву истину о себи: „Ви сте помислили, зар не, да ћу се ја задовољити само титулом господара папске области? Знајте да сам ја себе одувек сматрао господаром целога света, господаром над свим земаљским царевима, и то не само духовним господаром него правим – ја сам одувек био прави господар, владар и император. Ја сам цар над царевима, господар над владарима, само мени на земљи припадају све судбине људске, времена и дани, и, ево, ја то пред целим светом објављујем кроз догму о мојој непогрешивости.“ Не, то је сила, то је импозантно, а не смешно – то је обнављање древне идеје о светском јединству и светском господству која никада није била мртва у римском католицизму; то је Рим Јулијана Апостате, али не побеђеног него оног који је победио Христа у новој и последњој бици. Тако је обављена продаја истинскога Христа за царство земаљско.(…)“
(Март 1876, Фјодор Михајлович Достојевски, „V Мртва снага и снага будућности“ у Дневник писца 1876., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1981, стр. 103-104)
9
„(…)Је ли тај немир нешто привремено, тренутно? Никако – наступило је време нечег вековног, нечег хиљадугодишњег, нечега што се у свету спремало од самог почетка његове цивилизације. Свет се суочава с трима идејама, и изгледа да су оне већ јасно формулисане, и коначно. С једне стране – с краја Европе – католичка идеја која је већ осуђена и која у мукама и недоумицама проживљава своје бити или не бити, живети или се помирити са својим крајем. Не говорим само о католичкој вери, него о католичкој идеји у целини, о судбини народа који су се формирали под утицајем те идеје у току хиљаду година, које је та идеја прожела у целини. У том смислу, на пример, Француска представља најпунију инкарнацију католичке идеје у току векова, она је корифеј те идеје коју је наследила од Римљана, и коју је развијала у њиховом духу. Та Француска, чак и сад кад је изгубила, готово сва и у целини, сваку религију (језуити и атеисти су тамо исто, ту нема разлике), која је не једном већ затварала своје цркве и која је једном изнела на гласање пред Скупштину чак и самога Бога, та Француска, која је на основу идеја из 89-те године створила свој посебни француски социјализам – то јест консолидацију и организацију људског друштва без Христа и ван Христа, баш онако као што је желео али није умео да учини католицизам с Христом – сама та Француска је, и са својим револуционарима Конвента, и са својим атеистима и социјалистима, па и са својим садашњим комунарима, још – и то наставља да буде у још већој мери – сва и у целини католичка нација, нација прожета словом и духом католицизма; она прокламује, кроз уста својих најекстремнијих атеиста – Liberté, Egalité, Fraternité – ou la mort, управо онако како би прокламовао и сам папа кад би био принуђен да прокламује свој liberté, egalité, fraternité на неки свој католички начин – дајући свему томе печат свога стила и свога духа – аутентичног стила и духа папа из времена средњег века. И сам данашњи француски социјализам који је, споља гледано, ватрени и одлучни протест људи и нација које је та идеја притискала и гушила, и који сада настоје да по сваку цену живе без католицизма и његових богова – и сам тај протест, дакле, који је фактички почео крајем прошлога века (али, у суштини, много раније) – није ништа друго до прави и логични наставак католичке идеје, њено потпуно и коначно довршење, њена кобна последица која се уобличавала у току векова. Јер, француски социјализам није ништа друго до насилно уједињење човечанства – а то је идеја која води своје порекло још из старог Рима и која се касније, у целини сачувала у католицизму. Тако је идеја ослобођења људског духа од католицизма овде прихватила стриктне форме католицизма, а те форме је она позајмила из суштине његова духа, од његова слова, од његова материјализма, од његова деспотизма и од његова морала. С друге стране, устаје стари протестантизам који протестује против Рима ево већ деветнаест векова, и против његове древне паганске и против његове обновљене идеје католицизма, против његових тежњи да у целини покори човека на земљи, морално и материјално, против његове цивилизације – тај протестантизам наступа још од времена Арминија и Тевтобуршких шума. То устаје Немац који слепо верује да се једино у њему, а не у католичкој цивилизацији, може извршити препород човечанства. У току целе своје историје, он је сањао и жудео за уједињењем ради тријумфа своје идеје која је јасно формулисана и истакнута већ у Лутеровој јереси; сада, пак, после пораза Француске од пре пет година, Француске која је била прва, главна католичка нација – Немац је још више уверен у свој коначан тријумф на земљи, у то да нико други не може да га замени на свету у борби за препород тога света. Он у то верује охоло и неуморно, он верује да нема ничега вишег од германског духа и речи – он верује да једино Немачка може да каже ту реч. Њему је смешна чак и претпоставка да на свету може да буде још нечега, макар и у заметку, што би могло да садржи нешто што већ не садржи Немачка којој је намењена водећа улога у свету. Но, неће бити сувишно да истакнемо, макар и онако у заградама, да та Немачка, која у току деветнаест векова није ништа друго чинила осим протеста, сама своју нову реч још није изрекла – она је све време живела поричући и протестујући, бунећи се против свог непријатеља, и сасвим лако се може догодити да ће та Немачка, кад коначно буде победила и уништила то против чега је протстовала деветнаест векова, и сама одједном духовно умрети заједно са својим непријатељем, јер неће више имати због чега да постоји – неће имати више против чега да протестује. Нека су ово засад моје химере, али Лутеров протестантизам је већ јасна чињеница: та вера је протестантска и искључиво негативна; у оном моменту кад више не буде католицизма, неће више бити, вероватно, ни протестантизма, неће више бити онога против чега се протстује – протестантизам ће завршити тако што ће се претворити у директни атеизам.(…)“
(Јануар 1877, Фјодор Михајлович Достојевски, „Јануар, Глава прва, „IТри идеје“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.8-10)
10
„(…)Рецимо озбиљно: шта имамо од тог благосиљања које је достигнуто по цену неправди и дерања коже? Оно што је праведно за човека као појединца, нека то буде праведно и за нацију. Наравно, може се привремено губити профит, може се осиромашити привремено или изгубити тржиште, може се смањити производња и повећати цена. Само нека остане, у моралном смислу, здрав организам нације – нација ће тако више добити чак и у материјалном смислу. Имајмо на уму да је Европа стигла дотле да јој је милија текућа корист, корист овога тренутка ма по коју цену она била остварена, јер људи тамо живе само за дан данашњи, за овај тренутак, они и сами не знају шта ће с њима бити сутра, ми пак – ми смо Русија, ми још верујемо у нешто непролазно које у нас настаје, ми, према томе, тежимо користи која је вечна, суштинска. И због тога смо ми и као политички организам одувек веровали у вечни морал, а не у некакав условни морал који важи за неколико дана. Верујте, Дон Кихот такође зна у чему је његова корист, уме и он да мисли о томе: он зна да ће добити тим својим достојанством и том својом свешћу о достојанству и само тако ако буде остао и даље прави витез, осим тога, он је уверен да на том путу неће изгубити своју искреност нити ће остати без својих стремљења према истини и добру, он зна да ће га таква вера учинити јачим за борбе које га чекају на будућим поприштима. Он верује, између осталог, да је таква политика уједно и најбоља школа нације. Тако ваља да буде да ми „црвени кец“ не би могао рећи у лице: „Та и у вас је све условно, и у вас се рачуна на корист“. Потребно је да и младић-ентузијаст заволи своју нацију, да не тражи истину и идеале ван друштва. И тако ће бити – заволеће он своју нацију кад буде прошло време ове наше тешке, веома тешке школе. Истина је као Сунце – њу не можеш да скријеш, мисија Русије ће најзад бити јасна и у нас и у Европи, чак и оним умовима који су сасвим деформисани. А због чега су у нас сада могућне такве аберације ума какве се не срећу нигде другде? Зато што се у току једног и по века наша интелигенција одвикла сасвим од Русије, она је на крају стигла дотле да коначно ништа о Русији не зна, она је у вези с њом само преко канцеларије. С реформама садашње царске владе, у нас је почео нови век. Ствар је кренула, и више се не може зауставити. Европа је прочитала онај јесењи манифест руског Императора, и запамтила га је – запамтила га је не само засад, у овом тренутку, него за све тренутке који долазе, задуго ће га памтити. Исучимо, ако затреба, мач у име угњетених и унесрећених, па макар то било и на штету наше тренутне користи! Али, нека у исто време буде у нама јача наша тврда вера у то шта је мисија Русије, шта је њена снага и њена истина, нека свак запамти да је жртва за угњетене, за оне које су сви у Европи напустили, у име интереса цивилизације – наше истинско служење правим и истинским циљевима и интересима цивилизације! Да, и за политичке организме ваља да важи она истина, она Христова истина која важи за сваког оног који верује. Нека негде буде сачувана та истина, нека негде буде неке нације која шири светлост те истине! Иначе, шта ће бити – све ће потамнити, све ће се измешати и потонуће у цинизму. Другачије се не може сачувати морал грађана, а ако се то не сачува – шта ће тек бити с целим националним организмима? Потребан је ауторитет, потребно је Сунце које обасјава. Сунце се родило на Истоку, и човечанству ће с Истока заблистати нови дан. Кад Сунце буде заблистало у свем сјају, тада ће сви схватити шта су прави „интереси цивилизације“. Ако не буде тако, подићи ће се застава с девизом – Après nous le déluge! – да, после нас потоп! Је ли могућно да ће та славна европска „цивилизација“ довести европског човека до такве девизе, да ће он тако стићи своме крају? Нечему таквом све иде.“
(Фебруар 1877, Фјодор Михајлович Достојевски, „Глава прва, IV Метерних и Дон Кихот“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.57- 59)