Пише: Ела Воробјова
Историја живота сваке државе је пуна криза – геополитичких, социјално-политичких, економских, финансијских, демографских, енергетских, еколошких… И све набројане кризе се шетају и Украјином.
Зна се да, уколико се реч „криза“ напише на кинеском, она ће се састојати из два хијероглифа, од којих један значи „ опасност, проблем“, а други „повољна могућност“. Пред државом која се нашла у кризи увек постоје два пута. Први је да се у што краћем року осмисли антикризна стратегија и форсирано решење задатака, пред којима су се нашли и држава, и њен народ. А други – одбијање да се призна постојање кризе, несхватање природе претњи које су се појавиле, настављање кретања по инерцији, без стратешких оријентира – према краху.
Полазна тачка геополитичког процеса до кога је дошло у Украјини је 1991година када је дошло до „највеће катастрофе XX века“ – до уништења Совјетског Савеза. До тог тренутка ни на једној светској карти, ни у једном историјском добу, није постојала држава која се звала „Украјина“.
1991 године су територија, државна граница, индустријска, транспортна и остала инфраструктура, комплетан научно-технички, војни, енергетски потенцијал бивше Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике у потпуности предати новоформираној држави. Ето тај потенцијал, који је „Незалежна“ стекла пре 25 година, растурен је.
Геополитичка криза је довела до економске кризе. Да се присетимо шта је било и како је сада. До 1990 године, према подацима УН, Украјинска ССР је заузимала 10 место у свету по стандарду и чак била напреднија од неких развијених европских земаља. Совјетска Украјина је имала најбоље образовање на свету, једну од најбољих научних школа, једну од најбољих на свету медицину. И све то је било доступно. Кибернетика, математика, бродоградња, изградња ракета, авиона, турбина, производња апарата и уређаја, све то је у Украјини било међу најнапреднијим на свету. На њеној територији је постојала и највећа на свету трговачка флота – буквално у прве три године независности она је нестала у непознатом правцу, као што данас ишчезава сва Украјина. На путу којим је кренуо развој кризе другачије и није могло да се деси.
На територији Украјине у време распада Совјетског Савеза живело је око 17% становништва СССР-а, ту се налазила четвртина индустрије СССР-а. Ако би се индустријски потенцијал Украјине посматрао одвојено од осталих 14 совјетских република, по експлоатацији угља, руде гвожђа, топљењу челика, производњи шећера – на граници између 1989 и 1990 године, Украјина је чврсто држала прво место у Европи, при чему је била испред Велике Британије, Француске, Западне Немачке, Италије. Али – све то је било..
Без обзира што је на старту „незалежности“ имала одличну производну базу, Украјина је сада постала потпуно зависна од увоза. Последњих 10 година увоз у Украјини је хронично испред извоза, а њихова разлика достиже 8 – 10% БДП-а. Али уколико се погледа структура извоза, ту се издваја метал од кога се у иностранству производе високотехнолошки производи високе додате вредности, који се затим испоручују Украјини. Оно што је остало од сопствене производње Украјине, данас обезбеђује себе робним ресурсима само са две трећине. За извоз иде углавном сировинска производња малог степена прераде..
Осим индустријског и научно-техничког потенцијала, развијеног аграрно-индустријског сектора, осим црнице највишег квалитета (преко 20% црнице на планети), потенцијала који је наслеђен од СССР-а, Украјини је припала разграната транспортно-логистичка инфраструктура; та република је, рекло би се, имала све шансе да постане права држава која веже Европу и Азију преко својих транзитних коридора. Уместо тога – ћорсокак!
Ако се узме статистика производње у двадесет година (1990 – 2010) и погледа шта је било и шта је сада – све цифре говоре саме за себе, није потребан никакав коментар..
Само по једном показатељу учешћа машиноградње у БДП-у (у 1990 – 31%, крајем 2010 – 13%) јасно је да Украјина самоуверено прелази у категорију неразвијених земаља. Она више није у стању да произведе чак ни свој аутомобил обзиром да све материјале и склопове за производњу набавља из иностранства.
Само у Харкову је било смештено до 80% машиноградње, у чијим је фабрикама, тзв. комбинатима, по једном комбинату, радило између 25 и 30 000 људи. У Харковској фабрици трактора радило је 52 000 људи. По фабрикама у граду су произвођени системи за управљање међуконтиненталним балистичким ракетама и ракетама-носачима, системи за управљање космичким апаратима, системи за управљање наоружањем и индустријским објектима, најсложенија радиотехника, произвођени су електронски системи за подморнице и војне бродове и др.
Ту су произвођени авиони, тенкови, трактори, турбине за атомске, топлотне и хидроелектране, котрљајући лежајеви и сложена радио – навигациона техника, анализациони уређаји, уређаји за радиоконтролу, радиомониторинг и специјалне радио-везе. У Харкову је било смештено преко 120 научно-истраживачких института, половина од њих – од савезног значаја. Као центар машиноградње Харков је заузимао треће место у СССР, после Москве и Лењинграда, за студенте је био главни студентски град Украјине, ту су биле класичне високе школе које су образовале стручњаке свих профила..
Ничега од набројаног више нема. Неповратно је изгубљено, покрадено, уништено. Одавно нема ни помена о некадашњем поносу зато што су при изградњи совјетског „лунохода“ (возила за кретање по Месецу) његови точкови пројектовани и прооизведени у Харковској фабрици бицикала. Какав понос – данас се у Украјини нико и не присећа шта је било на месту данашњих индустријских пустара.
Ката