Данас је модерно да се екуменисти и заговорници уније са папом позивају на Достојевског. Наравно, они притом не цитирају битне мисли из његових дела, већ га присвајају на некакав сентиментално-бљутав начин, тргајући из контекста поједине мисли које лепо звуче и могу се, тако истргнуте, на силу, угурати у њихов екуменистичко-унијатски систем мишљења.
Хајде да видимо, из цитата дела Достојевског, шта је он конкретно мислио и говорио о папизму.Напоменућемо у уводу само да, прочитавши целокупна дела овог великог православног генија, нисмо наишли ни на једно једино место које би барем сугерисало некакву могућност похвале папизму, а да смо пронашли барем пет пута више цитата, од ових које наводимо, који сведоче о Достојевсковом тврдом и неодступном антипапском ставу који би могао да изненади, ваљда, и најжешћег зилоту. Једном речју, Достојевски и екуменисти – Небо и земља…
Мирослав Маравић
11
„(…)Од тог доба је народ за свог цара изабрао омиљено име – и тако га и данас назива – „православни Цар“, „Цар православља“. Назвавши тако свога Цара, народ је том називом признао и његову мисију – мисију чувара, ујединитеља, а кад буде одјекнула и реч Божја – и ослободиоца православља и целокупног хришћанства које исповеда православље од муслиманског варварства и западњачке јереси. (…) Виши, онај просвећенији део народа, његова интелигенција, како у нас тако и на Истоку, мало помало је постајала равнодушна према идеји православља, почела је чак да одриче да се у тој идеји налази могућност обнове и васкрсења новог, великог живота како за сам Исток тако и за саму Русију. (…) У цркви су многи, по западњачком маниру, видели само мртву форму, обред, нешто преживело, а од краја прошлог века чак само предрасуде и лицемерје: заборавило се на дух, на идеју, на животворну силу. Појавиле су се економске идеје западњачког типа, нове политичке доктрине, нови морал који је ишао за тим да укине дотадашњи и да заузме место изнад њега. (…)“
(Март 1877, Фјодор Михајлович Достојевски,„Глава прва, II Руски народ је сасвим дорастао правилном решавању источног питања са своје тачке гледишта“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.80-81)
12
„(…)Ваља имати на уму да Грци гледају на Словене с већим презрењем него што чине Немци. (…) Ти исти Бугари ће одмах повикати да се у Константинопољу устоличио нови Источни папа, и ко зна – можда ће они бити и у праву. Константинопољ с међународним статусом може стварно, за извесно време, да полужи као престоница новоме папи. (…) Никаквој Европи ми не би требало да чинимо никакве уступке, и ни под каквим изговором, јер је ова ствар за нас питање живота или смрти. Константинопољ би, раније или касније, требало да буде наш, па макар то било само због избегавања тешких и непријатних црквених распри које су тако лако могућне међу младим народима на Истоку који још нису стекли неко веће искуство – а пример за то смо имали у сукобу између Бугара и васељенског патријарха, сукобу који се веома лоше завршио. Кад ми будемо загосподарили Константинопољем, више ништа слично неће моћи да се догоди.“
(Март 1877, „Глава прва, III Мисли које потпуно одговарају овом тренутку“ у Дневник писца 1877-1881., стр.85, 86)
13
„Сви, Бизмарк, Бисконсфилд, француска револуција, Гамбета, и т. д., – сви су они, као моћ, за мене само варка. И што даље и дуже, тим више. Њихов господар, уосталом господар свију, господар целе Европе – ипак само Јеврејин и његова банка. Доживећемо ми да ће он једном ставити своје вето, и да ће као прашину одувати Бизмарка са његовог места. Јеврејин и банка владају сада свим и свачим: Европом, просветом, целом цивилизацијом, и социјализмом. Нарочито социјализмом, јер ће њиме ишчупати из корена хришћанство и разорити хришћанску културу. И кад више ништа не остане до анархија, и тада ће још на врхунцу свега стајати Јеврејин – јер, док он проповеда социјализам, он, као Јеврејин, са својим саплеменицима, остаје ипак изван њега. И кад све богатство Европе буде пропало, Јеврејинова банка ће остати. Тада нека дође антихрист, и нека завлада анархија.
(Вероватно између 1870-1880, „Прибележене мисли“ Литерарни написи, књига 35,стр. 185)
14
„(…)Немилосрдност према осиромашеним масама, губљење братских осећања, експлоатација сиромашних од стране богатих – о, наравно, свега је тога било и раније, али никад све то није подизано до нивоа истине и науке – све је то хришћанство осуђивало – а сада се све то претвара у врлину. Према томе, није случајно што тамо Јевреји владају на берзама, није случајно што они држе капитал, није случајно што су они власници кредитних установа, и није случајно, понављам то – што они владају у међународној политици, а шта ће бити даље, то знају већ и сами Јевреји: ближи се њихово царство, потпуно њихово царство! Наступа потпуни тријумф идеја којима ће потамнити осећање човекољубља, жеђ за истином и правдом, пред којима ће се угасити осећање хришћанске, националне и народне гордости европских народа. Наступа материјализам као оличење слепе сладострасне жеђи за гомилањем и скупљањем новаца по сваку цену – и то је све што се признаје као узвишени циљ, као разум и слобода, уместо идеје спасења која почива на све већем моралном и братском сједињењу људи.“
(Март 1877, Фјодор Михајлович Достојевски,„Глава друга (Јеврејско питање), III Status in statu. Четрдесет векова постојања“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.100-101)
15
„(…)Сасвим је друга ствар када се зверство узноси као идеал, када му се људи клањају сматрајући да је то сама врлина. Лорд Бисконфилд, а заједно с њим и сви наши и европски Бисконфилди су зачепили уши и затворили очи пред зверствима и масакрима којима се подвргавају читава племена, они су издали Христа у име „интереса цивилизације“, они су то учинили због тога што је реч о Словенима, о племену које доноси нешто и велико и ново и, ето, због тога и треба угушити та племена, сатрети их до корена у име те старе и труле цивилизације. Ето, то је зверство – просвећено зверство подигнуто на ниво врлине и њему се као идолу клањају сви и на Западу и код нас у Русији. А није ли и „најблаженији папа, намесник Божји непогрешиви, на земљи“ полазећи Богу на истину за време својих последњих земаљских дана, пожелео победу Турака, гонитеља хришћанства, над Русима који су устали у име Христа и у одбрану хришћанства само због тога што су према његовомнепогрешивом закључку Турци ипак бољи од јеретика Руса који не признају папу? Зар то није зверство, зар то није варварство? (…)“
(Мај-Јун 1877, Фјодор Михајлович Достојевски,„Глава прва, I Из књиге предсказања Јоана Лихтенбергера – 1528. године“ у Дневник писца 1877-1881., Београд, ООУР Издавачко публицистичка делатност, 1982, стр.150.)
16
„(…)Древни Рим је први створио идеју светског уједињења свих људи и први је размишљао о томе (и чврсто у то веровао) као да је практично оствари у облику светске монархије. (…) Римски папизам је прокламовао да хришћанство и његова идеја без светског господства над земљама и народима – државног и не духовног господства – другим речима без стварања светске римске монархије на земљи на чијем би се челу налазио не римски император него управо папа – не могу бити остварени. И започели су опет покушај стварања светске монархије у духу идеје старога Рима али у другој форми. На тај начин, према источном идеалу – на првом месту се налази духовно уједињавање људи у духу Христовом, па из тога следи, и исправно и социјално уједињење у духу Христовом, док према римском тумачењу ствари стоје обрнуто: прво треба створити чврсте државне организације у облику светске монархије а затим, ако се буде хтело, стварати духовно јединство међу људима према начелу самога папе који је господар над светом. (…) Протутњала је страшна француска револуција која је у суштини била последњи облик и последња инкарнација те исте древне римске формуле о светском јединству.(…)“
(Мај-Јуни 1877, „Глава трећа, I Немачко питање као светско питање. Немачка – протестантска земља“ у Дневник писца 1877-1881., 1982, стр.183-184.)
17
„(…)Мисао о томе да ће велика светска идеја – идеја која је потекла из ђаволове главе за време Христовога кушања у пустињи, идеја која је органски живела у свету хиљаду година – тек тако у једном тренутку бити мртва, та мисао се сматрала за нешто што не подлеже никаквој сумњи. (…) …Религиозна идеја и папска идеја су у суштини две различите ствари. Ево, управо та папска идеја је одједном у наше време, нема томе ни два месеца, показала такву виталност, такву моћ да је изазвала најрадикалнији преврат у Француској, она је успела да заузда Француску и да је ропски послушно поведе за собом. (…) Римском католицизму није потребан Христос (то је сасвим јасно) него светско господство… (…) Та идеја има неку паклено моћну жељу за животом, њу је тешко убити, то је змија!(…)“ (Мај-Јуни 1877, „Глава трећа, III Они су љути и моћни“ у Дневник писца 1877-1881., стр.190-191,193.)