Покојни Хелмут Кол изјавио је да Срби могу да се „подаве у сопственом смраду“, док је Тони Блер сматрао како „рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства“.
Када бисмо примењивали методологију Хашког трибунала и широко тумачење принципа командне одговорности, уз повезивање ових и оваквих изјава са бомбардовањем осиромашеним уранијумом, повећавањем броја канцерогених обољења у Србији, и уз два-три сведока која би могла још и да додају шта су дотични говорили на затвореним састанцима, за које злодело и на колико година би били осуђени људи попут Кола и Блера?
Просто је невероватно да се у једном међународном суду изричу пресуде за најтежа кривична дела утемељене у највећем делу на изјавама једног или два сведока. Та најтежа кривична дела подразумевају планиране и организоване акције, које би морале бити разматране и разрађиване на неким састанцима и саветовањима иза којих би остали записници, стенограми, одлуке, решења и остала службена документа. А што се сведока тиче, о њима је већ много речено претходних година. Свакојаких ликова је ту било. Свима се не може веровати.
Иако су у Сарајеву видно разочарани и незадовољни, и због тога што је Радован Караџић ослобођен по првој тачки оптужнице, и због тога што је добио „само 40 година“, и оваква пресуда је донета на силу. Једног дана, у будућности, о њој ће се сасвим сигурно много дискутовати.
Вероватно у циљу минимализовања штете, судско веће Хашког трибунала је одбацило прву тачку, која се тицала „почињеног геноцида у општинама Братунац, Приједор, Власеница, Зворник, Сански Mост, Фоча и Кључ“. Наиме, по овом питању су судије поступиле слично као и њихове колеге у Међународном суду правде пре девет година, када је појам „геноцидне намере“ повезан искључиво са злочином у Сребреници.
Да су другачије пресудиле, то би имало озбиљне политичке последице и бацило би сасвим ново светло на спор који је вођен између БиХ и СР Југославије. Међутим, да се судско веће упустило у тај посао, питање је како би се из свега извукло. Зато у пресуди Радовану Караџићу готово и да нема неких нових елемената, о којима већ није било речи током многобројних претходних процеса. За пресуду против њега коришћени су „чврсти темељи“ сазидани у претходним годинама рада Трибунала.
Такође, упада у очи да, иако је проглашен кривим за Сребреницу, Радован Караџић није осуђен на доживотну казну, као Љубиша Беара, коме се то такође ставља на терет. И овде су узете у обзир извесне „олакшавајуће околности“, што указује и на то да су постојале несугласице између политичког и војног руководства Републике Српске. У поступку доказивања „геноцидних намера“ ово је врло битан моменат, пошто организовање геноцида сигурно не би подразумевало било какве несугласице или различита виђења шта и како радити у Сребреници.
Сада, и у Сарајеву и у Бањалуци је општи утисак како се ради о политичкој пресуди. Она то у сваком случају јесте, само што из два различита угла и политичка димензија изгледа другачије.
За српске аналитичаре, политика се умешала како би пресуда била овако срочена, а за муслиманске како би казна била ублажена. У Сарајеву су више очекивали од целог овог процеса, а потврђивање кривице по свим тачкама оптужнице требало је да послужи као окидач за тражење укидања Републике Српске. Јер, тада би се могло говорити како су „геноцидне намере“ постојале за територију целе Српске (уз Сребреницу би то било пресуђено за укупно осам општина), па би теза о српском ентиненту као „геноцидној творевини“ била одрживија. Овако, маневарски простор за очување Републике Српске је остао шири.
Али за то што су околности овакве какве јесу не треба тражити неке „скривене разлоге“. Није својом пресудом Хаг желео да сачува Српску, нити да због политичких разлога ублажи пресуду Радовану Караџићу. Већ једноставно, више од овога написаног у пресуди није могао да исконструише.
A и ово је много.
Душан Пророковић, Центар за стратешке алтернативе