Након што је, током одлуке у предмету против првог председника Републике Српске Радована Караџића, Хаг први пут јавно проговорио како су муслимани у протеклом рату убијали свој народ, заћутало је званично Сарајево – институције, невладин сектор, јавност.
Не оглашавају се ни о наводима из суднице према којима је у јулу 1995. године страдало 5.115 сребреничких муслимана, наспрам бошњачких података о Сребреници и више од 8.372 жртве.
РТРС је у поседу досијеа који осликавају како су муслиманске жртве из Сребреничке регије погинуле, или умрле природном смрћу пре јулског злочина из 1995. године и након тога, место пронашле у Меморијалном комплексу Поточари.
Као да није реч о људским судбинама! И жртвама које заслужују пијетет!
Креаторима, сада већ глобалног сребреничког трагичног мита били су битни бројеви! Судећи по документима, институционално већ 1996. године почео је сребренички ревизионизам. У његовој служби били су Федерална комисија за нестале, ИЦМП, чак и поједини судови нижег ранга, који су уз два сведока издавали жељене потврде!
1. Хакија Селимовић рођен 1938. године у месту Герови, код Власенице, према првобитним подацима ИЦМП нестао је 7. јула 1993. године. С редигованим подацима Селимовић је страдао 11. јула 1995. г. у Сребреници. И сахрањен у Меморијалном центру Поточари.
2. Садик Лолић рођен 1966. године у Пећи код Сребренице. Страдао 3. јула 1992. г., подаци су из архива бивше Федералне комисије за нестале и Међународног црвеног крста. Званични подаци очигледно су промењива категорија, па је и Садик страдао 11. јула 1995.г. – и његово име уклесано је у Меморијалном комплексу Поточари.
3. Адему Адемовићу из Горње Вршиње, Федерална комисија евидентирала је као датум нестанка 15. новембар 1992. Нестанак пријавили још током рата родитељи Зулфо и Салкуна. Но и Адем је смирај пронашао у Поточарима. Претходно Рифат Кешетовић наводно извршио обдукцију и издао умрлицу с датумом 12. јули 1995.
4. Шестогодишња Мелиха Ефендић, према једном изводу из матичне књиге – страдала 1993.г, према другом – 14. јула 1995.
5. 72-годишња Џемила Хаџић – година смрти 1993. У записнику који су потписали форензичар Ведо Туцо, представници бх. тужилаштва и Института за нестале, и Џемила је жртва јулских дешавања из 1995.
6. Мухамед Авдић матичар у Сребреници, за исти дан 1. октобар 2013. године издао је две умрлице на име Шахин Латифовић. Према једној датум Шахинове смрти 16. мај 1992. Нови број умрлице и Шахин је страдао у јулу 1995.
7. Севлудин Салкић – према ранијим подацима Међународног црвеног крста и Федералне комисије страдао је у јулу 1992. Суд у Лукавцу и ИЦМП одлучили су да година смрти ипак буде 95.
8. Авдулах Муратовић – место и датум смрти – јули 1995.г., Поточари. Син му Хамдија, међутим, тражи оца Авдулаха који је нестао 93. у Братунцу. Преписка прошлогодишња.
9. Новорођенче Хаве и Хајрудина Мухића, најмлађа је жртва геноцида – тако сваког јула одјекује сребренички ехо. Добила је и надгробни споменик и име – Фатима. Но, њена мајка раније је изјављивала да је девојчица услед порођајних компликација – мртворођена.
10. Смаил Мехмедовић из Власенице жртва је са Сребреничког списка. Кћерка му Мухиба, међутим, упорно тврди да је умро природном смрћу 1994. и покопан на месном гробљу Казани.
11. Селман Алић убијен је у јулу 95. Тако пише на папиру. На другом издатом 2014. године од стране ИДДЕЕ, власник је валидних личних докумената. Живи у Сребреници.
12. Бехида Халиловић – жртва је јулског сребреничког злочина. Бехида, међутим још од 97. године, безуспешно покушава да своје име избрише са спискова страдалих и из Меморијалног комплекса.
„Још десетине сличних досијеа у нашем је поседу“, тврде из РТРС.
Међутим, творци сребреничког ревизионизма ћуте. Амор Машовић, дугогодишњи члан разних комисија и Института за тражење несталих, чији је потпис учестао на расположивим документима, на позиве не одговара. На посао ових дана не долази. Кажу да је на боловању. За разговор нису спремни ни у Сарајевском институту за истраживање ратног злочина на чијем је челу, обично гласни професор Самил Чекић. Сарадница која се јавила на телефон питала нас је да ли нам је проблем „да то часком напишемо и само проследимо на мејл адресу“?
Нама није био проблем, али званичницима Института очигледно јесте! Тражене одговоре нисмо добили! У Меморијалном центру Поточари, прво су осули паљбу! Онда признали да су, по наруџби бившег високог представника Педи Ешдауна у Поточарима сахрањени земни остаци лица који нису умрла или страдала у спорном периоду. Таква пракса престала је, каже директор Центра Мерсед Самајловић, 2007. године, али број умрлих или страдалих пре јула 1995. ипак се повећава, бар ако је судити према ранијим директоровим признањима.
И због тога нико не одговара?!
РТРС