Није немогуће да је сукоб избио баш сада како би се скренула пажња са неких других ствари које су битне у овом моменту. Односи Азербејџана и Турске су јако тесни дуги низ година, Турска се увек представљала као заштитница. Могуће да је Турска подстакла Азербејџан, али не треба потценити ни Алијева нити његову улогу у свему томе.
Заоштравање ситуације у Нагорно-Карабаху узнемирило је светску јавност. Док се две стране међусобно оптужују за употребу силе, руски државни врх и челници ЕУ позивају на хитан прекид конфликта.
Срећко Ђукић, бивши амбасадор Србије у Белорусији, за Спутњик каже да је ситуација у том региону била врло напета већ неколико месеци и да је све упућивало да ће доћи до конфликта, што се на крају и догодило. Он, међутим, верује да ипак неће доћи до шире ескалације сукоба.
„Мислим да је ово нека врста испробавања снага, покушај да се покаже да Нагорно-Карабах није територија ослобођена од азербејџанске власти. Сматрам да су азербејџанска страна и председник те земље Алијев морали нешто да пробају, да покушају да замрзнути конфликт који траје већ деценијама некако подгреју и натерају другу страну да се то питање реши за зеленим столом“, каже Ђукић.
Према његовим речима, требало би очекивати смиривање ситуације, с обзиром на то да је руководство Русије на челу са председником Путином врло ангажовано на томе да се конфликт смири.
„Поред Русије ангажована је и Минска група ОЕБС-а, која већ дуго ради на решавању проблема Нагорно-Карабаха, па мислим да је у дејству све оно што се може од мировног механизма применити. Какви ће бити резултати тога, бићемо сведоци у наредним сатима или данима“, оцењује Ђукић.
Он подсећа да је реч о врло сложеном проблему који је почео 1988. године, у време Совјетског Савеза, када су се Јермени који су живели у провинцији Нагорно-Карабах, која је била у саставу Азербејџана, одвојили и 1991. прогласили независну државу — Републику Нагорно-Карабах.
„Они се већ 28 година не налазе под влашћу Бакуа. Ипак, треба имати у виду да се Баку у међувремену озбиљно наоружао, захваљујући приходима од нафте и гаса. Међутим, не бије бој увек само оружје, већ и срце у јунака, а знамо да су Јермени изузетно борбен, храбар и мотивисан народ, а нису ни они без оружја. Као пријатељ и једне и друге земље, заиста се надам да неће доћи до новог крвопролића, имајући у виду о којим странама у сукобу се ради“, каже бивши дипломата.
На питање да ли је случајно да је конфликт у овом подручју избио баш сада и да ли Турска има удела у томе, како тврде представници Нагорно-Карабаха, Ђукић каже да се у политици ништа не дешава случајно.
„Није немогуће да је сукоб избио баш сада како би се скренула пажња са неких других ствари које су битне у овом моменту. Односи Азербејџана и Турске су јако тесни дуги низ година, Турска се увек представљала као заштитница. Могуће да је Турска подстакла Азербејџан, али не треба потценити ни Алијева нити његову улогу у свему томе, јер је он тај који не контролише један део своје територије“, оцењује Ђукић.
Азербејџан није тако велика земља, каже наш саговорник, а Нагорно-Карабах је мањи од половине Косова.
„Нису то велике територије, али су крцате многобројним народима, често врло сукобљеним и супротстављеним, и то не само из совјетске прошлости, већ од много раније. Знамо да Турска у том троуглу, између народа на Кавказу, игра незахвалну улогу, поставља се као некаква заштитница, а заправо су интереси Турске били много шири и апетити већи. Када се распао Совјетски Савез, она је имала намеру да се прошири и штити не само Азербејџан већ и целу Централну Азију. Од тога се ништа није десило јер Турска увек прецењује своју снагу и могућности. Тако мислим да је и сада, да ипак није толики капацитет да би пресудно утицала на обнову сукоба“, каже Ђукић.
Иначе, преговори о мирном решавању сукоба, у оквиру Минске групе ОЕБС-а, воде се од 1992. године. Азербејџан инсистира на очувању своје територијалне целовитости, а Јерменија штити интересе непризнате Нагорнокарабашке Републике, која не учествује у преговорима.