О руском „храму балета и опере“, чувеном Бољшом театру, ускоро би требало да се појави врло занимљива књига познатог музиколога и писца Соломона Мојсејевича Волкова (72) „Нова историја Бољшог театра: култура и политика“. Рукопис од 550 страница је већ готов и сада се воде преговори са издавачима. Поводом 240-годишњице Бољшог театра 28. марта, Волков је у Москви представио рукопис те књиге коју је пре пет година наручило руководство тог театра. У Бољшоју су сматрали да Волков може да опише дух тадашњег времена и да уједно текст буде занимљив читаоцима. Поклопиле су се жеље, јер је и аутор хтео да напише „неуобичајену историју о међусобном прожимању уметности и политике на сцени Бољшог театра“.
Волков је иначе емигрирао 1976. из СССР-а у САД и многи га доживљавају као америчког музичког критичара јер се он тако и представља. Написао је књигу о композитору Дмитрију Шостаковичу, која је у совјетско време изазвала бројне полемике. Од осталих његових књига у Русији били су најчитанији „Дијалози са Јосифом Бродским“, у којима су аутентични разговори са чувеним песником.
На представљању рукописа Волков је рекао да ће његова књига припадати жанру „политичке историје Бољшог театра“.
– Категорички сам против тврдњи да су политика и уметност неспојиви – казао је Волков.
Посебну пажњу посветио је улози совјетских вођа у историји овог театра. Наравно, посебно место је добио Јосиф Васирионович Стаљин, који се лично мешао у бирање и смењивање музичких руководилаца театра. Многим читаоцима ће вероватно бити најзанимљивији баш тај део књиге. Иако није навео њихова имена, Волков тврди да су двојица административних руководилаца Бољшог театра у време владавине Стаљина били стрељани.
Од свих директора театра, Волков посебно хвали композитора Михаила Ивановича Чулакија, који је био на челу Бољшог театра од 1955. до 1970. и био добитник чак три Стаљинове премије. Његова заслуга је што је успео да убеди државно руководство да је веома важно да Бољшој што чешће наступа у иностранству. Други директор који ће се памтити је Генадиј Иксанов, који је заслужан за велику реконструкцију зграде.
Млађим читаоцима ће бити интересантно и то што Волков документовано доказује да је Бољшој два пута био пред опасношћу затварања. Први пут је то било у време Лењина, двадесетих година прошлог века, а интересантно је да је против затварања театра био Стаљин… Други пут Бољшој се нашао у опасности током деведесетих година, када су његово руководство хтели да држе у шаци тадашњи мафијаши.
У последњем делу рукописа су и скандали који су се догађали у Бољшом театру последњих година, попут онога када је 2013. бачена киселина у лице руководиоцу Балета Сергеју Филину, који је нападнут на повратку из театра. Организатор напада био је солиста Балета Павел Дмитриченко.
Садашњи генерални директор Владимир Урин је свестан да ће Волковљева књига изазвати полемике „јер о историји увек има различитих мишљења која су често противречна“. За разлику од совјетских времена, по Уриновом казивању, који је на челу Бољшог театра од лета 2013, засад није било никаквих директива са врха.
– Из Министарства културе, владе или председничке администрације није било никаквих наредби око прављења репертоара. У театру постоји унутрашња цензура шта узимати и кога позивати, јер је Бољшој први национални театар земље. Због тога оно што је на репертоару мора бити прворазредно – објаснио је Урин. Он је додао да у Бољшом театру ради око три хиљаде људи. Иако је због економске кризе смањен буџет театра за десет одсто, Бољшој функционише нормално.
ПОЖАРИ И БОМБЕ
Историја Бољшог театра почиње од Јекатерине Велике. Она је потписала документ којим се московски губернатор и кнез Пјотар Урусов обавезао да својим новцем направи театар. На почетку се звао Петровски, јер је излазио на улицу Петровка, а на његовој сцени су били не само опера и балет него и драме. Али 1805. га је уништио пожар, па су се представе давале у згради привременог театра на Арбату. Тек 1825. на старом месту је откривен нови театар, направљен по пројекту познатог архитекте Осипа Бовеа, и од тада се зове Бољшој. Био је други по величини у Европи, одмах после миланске Скале, али га је поново уништио пожар 1853. Срећом, брзо је поправљен и почео је да ради у августу 1856. За време рата 1941. на Бољшој је пала бомба, али већ 1943. све је било поправљено.
СТАЉИН ВОЛЕО ОПЕРУ
И у тешким временима Бољшој театар је увек имао подршку Кремља. Стаљин је волео оперу и долазио је да гледа тадашње оперске звезде. Посебно је волео „Кнеза Игора“, затим „Бориса Годунова“ и „Пикову даму“. Тадашње звезде су маштале да наступају пред Стаљином, који је инсистирао да чланови тог националног театра имају високе плате и великодушно их је награђивао ордењем. Многе тадашње звезде добиле су по неколико Стаљинових премија.
Гаљина Вишњевска је причала да је неколико пута певала пред Стаљином. Она је тврдила да се Стаљин није разумео у музику како су га хвалили. Љубимац „великог вође“ био је Максим Михајлов, који је певао у улози Ивана Сусањина у Глинкиној опери „Живот за цара“.
Новости