Радован Караџић и Република Српска жртве су прве „обојене револуције“, односно изворишне матрице злочиначких дејстава каква су данас човечанство довела на руб Трећег светског рата. То је била тек припрема наредне „револуције“ против Слободана Милошевића и СРЈ!
У последњих неколико текстова наговестио сам разобличавање многих лажи и манипулација какве данас доминирају нашом спознајом о трагичној прошлости. Устврдио сам како су Срби са обе стране Дрине у отаџбинско-одбрамбеном рату (једном и јединственом) победили, или бар остали непоражени, али и како су мирнодопском окупацијом изгубили гро онога шта су херојском борбом постигли. Рекао сам да окупатор зацртане ратне циљеве није остварио ни са 15 тона осиромашеног уранијума, али и да је „пораз након победе“ произвео управо српски несој. При том сам као кључно истакао да је 1997. године у Републици Српској изведена противправна и насилна смена власти, а у оквиру припремања новог злочина – агресије на СРЈ.
Но, ти текстови били су у функцији својеврсног испитивања спремности/способности српског етничког бића за суочавање са болним истинама. Тек у серијалу текстова основног наслова „Битка за Радована“ изнећу огроман број података, доказа и опсервација догађаја до данас јавности непознатих или непрепознатих у оваквом обличју. Покушаћу јавност анимирати за једну свеобухватну и озбиљну расправу о нашим заблудама, о последицама тешких манипулација, те о суровој истини са каквом се просто морамо суочити – зарад властитог добра. Колико ћу у жељеном успети остаје да се види.
На првом кораку анализе морам појаснити због чега одређена дешавања/чињења представљам као „обојене револуције“. То напросто чиним зато што према референтним параметрима безбедносне струке посматране појаве одговарају идентичним појавама које данас препознајемо као „наранџасте револуције“, „арапса пролећа“ и др. Драго ми је да се унутар јавног дискурса „петооктобарски преврат“ у Србији све чешће назива „жута револуција“ јер то одлично упућује на способност заједнице за квалитетне перцепције. Но, дешавања из септембра 1997. године у Републици Српској и даље препознајемо кроз превазиђен и неприпадајући термин „дешавање народа“ и тако аутоматски западамо у проблем неадекватног етимолошког помимања. Тај бањалучки „деветосепрембарски преврат“ у ствари је прва у свету изведена „обојена револуција“ и то морамо схватити и наметнути КАО СТАНДАРД!
Пре него што детаљније аргументујем овакав став морам напоменути како извориште непрепознавања појаве лежи у погрешном тумачењу да овакве „револуције“ представљају облик политичког деловања. Јесте да у основи имамо примену америчких доктрина „меке моћи“ („софт поњер“), но, овакве облике насилних и противправних преврата морамо примарно перципирати као безбедносна дејстава. Безбедност и јесте мултидисциплинарна наука управо због тога што предмете истраживања тумачи кроз врло широк дијапазон сигурносних, политичких, економских и других димензија испољавања.
Треба знати да су Сједињене Државе, као њихов идејни креатор и примарни генератор, „обојене револуције“ на доктринарном, стратегијском и оперативном нивоу развијале између 1982. и 1993. године. Прича започиње „револуцијом у војним пословима“ или РМА (“револутион ин милитарy аффаирс”) идејног творца Ендрју Маршала званог Јода (види „Маршалов план 2“ и „Јодини ратници“), 95-огодишњака због ког су Американци више пута мењали законе, а како би га сачували у активној служби (служио под 8 председника и 13 секретара одбране). Ова реформа безбедносног сектора базира се на нама нешто познатијој доктрини „унутрашња одбрана пријетељске државе“, каква се у основи заснива на облицима неоружаних дејстава и ослањању на квислиншке структуре нападнутог народа или државе.
Како све то функционише најбоље показује правило Пентагона ФМ 100-10 из 1984. године где се као кључни носиоци субверзивних дејстава дефинишу конвенционални политички субјекти (политичке партије). Применом тог правила стваране су и инстументалозиване СПО, ДС, ДСС и/или Додиков СНСД. Надградњу ове платформе чини правило ФМ 100-5 где се као актери рушења власти и поретка позиционирају неконвенционални политичко-безбедносни субјекти типа НВО, удружења грађана, или разне заједнице и појединци. Злочиначка организација „Отпор“ је управо створена применом овог правила, а општепознато је како су њени припадници кроз „револуције“ и „пролећа“ разарали и своју и бројне друге државе.
Можда ћу деловати грубо, али тврдим да је крајње погрешно поменута догађања поимати кроз призму политике, а њихове актере као „политичке противнике“. Када те и такве посматрамо кроз безбедносне визуре, онда недвосмислено можемо рећи да је у питању „непријатељ“ ког је требало уништити. Нисмо то учинили и две деценије плаћамо прескупу цену сопствених заблуда!
„УХАПСИ АКО СРЕТНЕШ, АЛИ ПАЗИ ДА НЕ СРЕТНЕШ“
Многи се питају: због чега је Бил Клинтон у Дејтону омогућио да Република Српска добије статус „суверене државе у квазидржавној унији“? Бројни су разлози за такво определење, али се своде на два кључна – неискреност према самом уговору и покушај да превари Србе. Треба знати да су Сједињене Државе разбијање Југославије заснивале на примени правила Пентагона ФМ 100-20 или на „сукобима ниског интензитета“. Када је уочено да дејства у Словенији и Хрватској неће резултирати потпуним сломом и нестанком Југославије моделатори „ратних игара“ одлучили су рат проширити на нови простор и новог актера – БиХ и муслимане. Но, и то се показало неучинковитим!
У таквој консталацији снага уводити и четвртог субјекта рата, оног албанског, било је поприлично ризично са аспекта српске способности да годинама сасвим успешно одолевају противницима. Па чак и да их војнички поразе! Директним укључивањем у рат од стране НАТО снага ризикована је руска интервенција, а то се никако није смело провоцирати. Дакле, шта је преостало Клинтону? Једноставно: окончати сукобе у Хрватској и БиХ-и, успоставити максимално могућу контролу над тим простором, те припремити нову ратну операцију или задњу етапу разбијања Југославије.
Клинтон додељује Србима државотворан ентитет у убеђењу да неће поштовати одредбе споразума и да ће у перспективи отети оно шта је „дао“. Уз то, требало је Србе уверити да је рат (коначно!) окончан, умирити их, разоружати, дезорјентисати, економски исцрпити и др. Да би свој наум остварио Клинтон започиње елиминацију два несумњиво највећа „прекодринска“ ауторитета – Радована Караџића и Ратка Младића. Првог је елиминисао преко Ричарда Холбрука фамозним „џентлменским споразумом“, док је „багер политику“ у односу генерала Младића реализовала председница Биљана Плавшић и то сменом!
Караџић је начелно поштовао договорено и повукао се са државних и страначких функција. Међутим убрзо уочава да је „са ђаволом тикве садио“, односно недвосмислен покушај да се Српска окупира у „мирнодопским условима“. Кључни разлози Караџићевог супротстављања били су покушаји високог представника Карлоса Вестендорпа да себи прибави законодавну улогу (доноси законе) и право на смењивање изабраних функционера. Касније су се ова два нелегално прибављена инструмента моћи показала као кључна у отимању надлежности Републике Српске и то је „тврдо крило“ СДС-а одлично препознало као опасност. Караџић покушава поново преузети „кормило“, но (показаће се!) прекасно! Требао је одреаговати пре него су расколи унутар структура власти и народа попримили непремостиве димензије, односно много пре ескалације кризе.
До краја јуна 1997. године СФОР је у односу на Караџића имао прилично интригантан задатак – „ухапси ако сретнеш, али пази да не сретнеш!“. Такав став произилазио је из споразума са Холбруком. Писао сам већ како сам као припадник специјалне полиције учествовао у обезбеђењу председника и тако сведочио да се војници СФОР-а нису ни трудили „избегавати“ осумњиченог, него су га свакодневно поздрављали срдачним махањем. Но, већ након његових првих покушаја да сачува Српску од тешких последица међународне трупе мењају однос и на покушавају да га ухапсе. Неко се тада досетио како би Караџићево хапшење било „шлаг на торту“ поводом 11. јула и обележавања друге годишњице сребреничког страдања.
Додуше, истине ради треба рећи како је „прича о хапшењима“ имала двоструко дејство. Председница Плавшић је изненада и под неразјашњеним околностим одлучила да Видовдан прослави у Лондону. По повратку, сутрадан (29. јуна), задржана је на сурчинском аеродрому неких два сата. То је јавности презентовано као покушај државног удара, као хапшење и слично, а истина и није била далеко од тога. Исте ноћи на Палама одржан је састанак најужег руководстава СДС-а, којим је председавао сам Караџић. Момчило Крајишник га је том приликом оштро напао због организовања хапшења председице, шта овај није ни негирао, љутито рекавши: „Знам због чега се Биљана слизала са Западом. Нису у питању само паре. Продала ме је Хагу, а заузврат ће добити право да са Републиком Српском ради шта јој је воља. Са њом не би требало уопште разговарати јер ће тако продати и све остале који јој смјетају у нашој земљи.”. Углавном, Слободан Милошевић је подлегао притисцима и унутрашњим проблемима, те је погазио обећање дато Караџићу и председници обезбедио повратак у Бијељину (и даље за Бањалуку). Након пар дана долази до састанка државног секретара Мадлен Олбрајт и наше председнице и Караџић поновља захтев за хапшење, али га тада више нико није слушао.
Са друге стране, како рекох, интензивирана је потрага за бившим председником. Ројтерс и Гардијан објављују вести да план ЦИА-е за хапшења Караџића постоји и да чека одобрење Клинтона, који се још увијек двоуми око тога. „Разматрамо разна питања која се односе на даљу слободу појединаца који су оптужени за ратне злочине, укључујући Караџића и Младића“, изјавио је представник за штампу Беле куће Дејвид Џонсон. Но, помоћник државног секретара Роберт Гелбард током састанка са Милошевићем отишао је корак даље и изјавио да “НАТО и СФОР неће бјежати од сукоба ако га српски лидери буду желели”. Својеврсна пат позиција краткорочно је обезбеђена тако што су међународни представници и СФОР Караџићу сасвим јасно казали да ће у случају хапшења Плавшићеве и он бити ухапшен и спроведен у Хаг.
У наредних два-три месеца Караџићево деловање све више спутавају континуирани покушаји хапшења. Како више није веровао ни Милошевићу одлучио је да план за његову евакуацију, претходно начињен од стране Јовице Станишића, промени и сачини нови. Можда баш онај у виду трансформације у доктора Дабића!? Примера ради, почетком октобра на Палама долази до директног окршаја између Караџићевог обезбеђења и агената ЦИА који су опсервирали његову кућу. При том су врло индикативни били наводи западних медија како амерички војни команданти и ЦИА сматрају да је Караџића немогуће ухапсити „без последица“, као својеврстан наговештај већих страдања у случају отпора.
Елем, управо су те могуће “последице” по Српску и наш народ, или њихово избегавање, на крају резултирале Караџићевом одлуком да се потпуно повуче са узавреле политичке сцене. Прилично сам убеђен да је његова одлука била утемељена на страху по народ и ентитет, него што је страховао за властиту сигурност. Морамо знати да је у том периоду догодило се више сукоба између подељених полицијских структура, па све до масовних окршаја политички закрвљених грађана. Но, оно шта је тадашње руководство Српске понајвише забринуло биле су информације генерала Новице Симића да се муслимани убрзано наоружавају и чак проводе мобилизацију. У наредним текстовима биће много детаљије разјашњена позиција генерала Симића и ВРС спрам тадашњих догађаја. Осим тога, разоткрићу кључну улогу данашњег председника Српске Милорада Додика и министра унутрашних послова (будућег премијера) Драгана Лукача у планирању и извођењу ове прве у свету „обојене револуције“, али и много тога приде.
Уколико вас занимају даљи детаљи о овим догађајима, односно кад, како и зашто је против Републике Српске изведена “обојена револуција” мораћете сачекати наредне текстове.
(НАСТАВИЋЕ СЕ)