Нема више бесплатног сира
Чињеница да је МТБЈ упркос свим унутрашњим законима свог постојања ослободио Војислава Шешеља, говори нам о томе да се Србија претвара у објекат глобалног сукоба интереса Русије и Запада. Улог је толико велики да је Запад спреман да пође на било који маневар само да би Србију задржао у области свог привлачења. А то привлачење слаби јер системска криза у Европи тера многе Србе да другим очима гледају на ту “обећану земљу” и да запитају себе да ли им је потребна таква усвојитељица?
Јер, ако пратимо новију хронологију увођења српског народа у историјску саблазн, онда она изгледа прилично једноставно:
Са тачке гледишта Запада који је цветао у периоду 60-80-их година прошлог века, Србија са својим “тоталитарним” режимом Слободана Милошевића је ометала преуређење Балкана у атлантском духу. Почело је са применом “штапа и мркве”. Као мрква служио је високи животни стандард у ЕУ и привлачна слика сарадње са њима. У својству штапа служило је бомбардовање и стварање “независног Косова”, које је требало да подстакне Србе на коначан избор. Међутим, те рачунице се нису оправдале. “Мрква” је јако избледела у комбинацији са “штапом” и није било успеха у вези с тим што су се Срби показали као неподложни “свечаном батинању” и нису схватили благотворни смисао тих батина. Они све до сада нису нашли времена да заблагодаре НАТО пакту за убијене суграђане и разрушену привреду и нису се сјединили с косовским режимом у еротској екстази.
У резултату свега, пропагандистима интеграција Србије у западне структуре не цветају руже. Предстојећи избори обећавају пролазак у парламент проруских партија и формирање легалне снаге која ће имати утицај на тај законодавни орган. То се не може назвати другачије него поразом прозападних политичара.
Тада ступају у дејство и специфични видови политичке борбе. Ослобађање В. Шешеља – један је од тих видова борбе. Његова радикална партија јача, а то значи да може себи привући присталице других партија услед чега они можда не пређу прописани цензус.
Још један вид борбе представља непризнавање политичким партијама права да буду претенденти за изборе. Овај пут је под паљбу допала партија “Српско-руски покрет” коју изборна комисија није признала као партију. То је увек згодан начин, и узгред, не превише болан. Као, децо, радите још мало на себи, доведите себе до савршенства и ми ћемо вас тада признати. Само што ће се то десити после априлских избора. А за следеће изборе ви ћете бити истинска партија.
Када? Највероватније за 4 године.
Шеф покрета Слободан Димитријевић се нада да ће успети да обори ту одлуку путем Уставног суда. Да ли ће он то успети – сам Бог зна, до избора није остало пуно времена. Но чак и уколико у Уставном суду седе грађани који подржавају прозападну политику српских руководилаца, они не могу учинити најважније – да угуше вољу народа. Зато са сваким даном постаје све јасније: пут на Запад – то је пут у мишоловку. Истина, времена Маргарет Тачер која је волела да гура у такве мишоловке бесплатан сир, већ су прошла. Чак ни бесплатан сир у том устројству Србе не очекује. И они својим колективним разумом почињу да то јасно схватају. Зато, будућност је пред тим снагама које се залажу за савез са Русијом.