Увлачењем Азербејџана у рат, падају у воду енергетски планови Европе. Подгревањем старог сукоба, САД шаљу јасну поруку Русији и Ирану како релативно лако могу отворити још једно кризно жариште у њиховом дворишту
Последице обнављања сукоба у региону Нагорно Карабаха могу по Европу бити много веће него што се на први поглед чини. Посматрано из геополитичке перспективе, релативно је лако закључити због чега баш сада долази до новог азербејџанско-јерменског рата.
Што се интереса САД тиче, Азербејџан је важна тачка на географској карти Средње Азије. То је простор од прворазредног стратегијског значаја, уклештен између Русије, Ирана и Турске. У старим плановима о комплетном повлачењу америчких снага из Авганистана, наведено је да ће се трупе и опрема дислоцирати баш у Азербејџан, што је изазвало бурне реакције у Москви и Техерану.
Подгревањем старог сукоба, САД шаљу јасну поруку Русији и Ирану како релативно лако могу отворити још једно кризно жариште у њиховом дворишту. С обзиром на то да је Јерменија и чланица ОДКБ-а и Евроазијског економског савеза, за Русију ово може бити посебно непријатно.
Међутим, још један актер је заинтересован за сукобе на Кавказу. То је Тајип Реџеп Ердоган, који би задавањем новог „домаћег задатка“ Русији кроз изазивање рата у Нагорно Карабаху отворио себи простор за неке будуће акције у Сирији и поводом решавања курдског питања. Што је Русија више заузета у Нагорно Карабаху, то ће је мање бити у Сирији.
Због тога је званична Анкара пожурила да подржи азербејџанског председника Алијева и понуди му сваку врсту помоћи. Јерменски медији су четвородневне оружане сукобе који су однели више десетина живота на обе стране већ прогласили Другим карабашким ратом (или ратом за Нагорно Карабах), а у готово свим анализама остаје отворено питање шта ће се даље дешавати. Да ли је наступио мир или је ово само примирје? Русија је уложила велики напор да до прекида оружаних сукоба дође.
Свакако, Европи би обнављање сукоба у региону Нагорно Карабаха донело нове политичке главобоље. Европске земље се сусрећу с великим изазовима, од мигрантске кризе, преко предстојећег референдума у Великој Британији, убрзаног отварања каталонског питања, па до бујања ксенофобије и тероризма.
Поред свега, тек је потписан споразум са Турском о враћању избеглица, који, иако громогласно најављен, није профункционисао. Може се само замислити како ће функционисати уколико Ердоган у нову рачуницу о решавању избегличке кризе укључи и Нагорно Карабах и захтева одређене политичке одлуке Брисела против Русије (и последично – Јерменије).
Али још више од свега наведеног бриселске евробирократе треба да брине питање енергетске безбедности. Наиме, већина дугорочних планова ЕУ у вези с прављењем алтернативних гасовода, који ће бити конкуренција руским цевоводима, ослања се на азербејџанско извориште Шах Дениз.
Иако је претходних година објављено много студија о томе како Шах Дениз не располаже довољним количинама природног гаса да би се из њега пунили сви планирани гасоводи (Трансанадолски, Трансјадрански, АГРИ итд.), из Брисела су тврдоглаво инсистирали на томе да се на Азербејџан озбиљно рачуна када год се говори о енергетској безбедности континента.
Увлачењем Азербејџана у нови рат падају у воду сви планови ЕУ о диверзификацији снабдевања природним гасом са источне руте (који су, да поновимо, ионако били на климавим ногама). Чак и текућа дестабилизација у Бакуу онемогућава било какво дугорочно планирање на ову тему, што може значајно утицати на будуће повећање цене овог енергента и смањивање конкурентности европских понуђача на светском тржишту, што онда оставља далекосежне последице на економске системе европских држава. Наравно, уколико се не прекине постојећа агонија у односима са Москвом и коначно не одобри реализација низа пројеката од обостраног интереса, међу којима је и „Јужни ток“ (за који је Србија животно заинтересована). Избор, дакле, постоји, само је питање да ли ће евробирократија смети да изабере! Последња дешавања у Нагорно Карабаху можда их натерају на то. Или нас све заједно у овом делу света отерају у још већу дубиозу.
Душан Пророковић, Центар за стратешке алтернативе