Талентовани писци, хроничари, есеисти почну да пишу и приповедају као младе особе које захваљујући неспорном таленту заслужују и заинтересују читаоца за тему о којима пишу. Ја тај таленат очигледно немам али уместо талента временом сам стекао животно искуство које је резултат минулих година уз сва искушења која сам у свом веку проживео.
Тема којом сам се бавио је неизмерна љубав према народу којем припадам. Српски народ је вековима омаловажан а у новије време понижен са теденцијом да се прогласи геноцидним. Апсурд је у толико већи што заговорници оваквих идеја најмање имају права да суде о судбини мог народа имајући у виду управо њихова дела која су оставили човечанству у наслеђе да се памте. Та њихова не дела се брижно сакривају а за узврат се врло истичу фабриковане истине очигледно са циљем да сперу сва своја недела која су чинили. Прекрајање историских чињеница до физичког истребљења народа и животињских врста називају колетаралном штетом све у циљу цивилизациског напретка који нуде човечанству. Објективна истина, правда, вера духовне вредности и врлине су појмови које очигледно презиру и исте доживљавају као јерес. Осврнуо би се на недела која су предходила академским достигнућима која су понуђена човечанству као цивилизацијска матрица.
Канада, у Британској Колумбији средином 19. века католичка црква је под плаштом хуманитарне помоћи и социјализације Индијанаца оснивала школе и интернате за индијанску децу. Ти интернати су били све сем брига о остатку већ до тада десеткованог ,да не кажем геноцидног, односа државе према староседиоцима – Индијанцима. У те интернате где су деца довођена присилно намерно су испоручена ћебад заражена малим богињама. Потпуно неотпорна деца на ову врсту болести, била су покошени таласима смрти. Кроз овај систем „укључивања“ деце у друштво прошло је око 150.000 деце од којих је мали број преживео. Не знам колико је умесно истицати силовања и свака друга злостављања под плаштом бриге о сваком грађанину. Поменуо би однос Енглеза према сопственој деци . Током 18. и 19. века Енглези нису у данашњу Аустралију слали озлоглашене робијаше већ су са своје територије исељавали и депортовали напуштену децу или децу без родитеља и предавали их тим робијашима да служе као радна снага . Тај однос према сопственом становништву је не забележен у људском роду.
Ти заштитници и душебрижници из само њима познатих разлога покушавају на све начине да из Српског идентитета истргну све духовне, моралне вредности а територијална претензија је очигледна кроз подухват писања туђе Шиптарске историја на територији српског народа.
Оно о чему се по мом дубоком убеђењу намерно ћути то су српске жртве које ће највероватније остати непобројане за сва времена а то је страдање српског народа под турском окупацијом. Шкрти извори до којих сам дошао су Јаничарски одреди Турске власти регрутовани искључиво од хришћанске деце и да је тај број у 14. веку износио око 5.000 јаничара а да би око 1560 достигао број од 54.000 јаничара. Можемо само нагађати који број здраве деце је одведен у ропство и као одшколовани турски војници враћен у отаџбину да уништава своје корене.
Новија историја која је такође прожета политичким калкулацијама довела је до страдања српске младежи у првом светском рату до тих размера да је сваки трећи одрасли мушкарац био жртва ратних страдања. Само сто година од незапамћеног злочина према српском народу нова историска истраживања или боље рећи историска манипулација оставља писане трагове да су Срби једини и искључиви кривци за избијање првог светског рата.
Само после 23. година после завшетка првог светског рата Срби опет постају жртве сада фашиста и то по принципу 100 Срба за једног Немца или 50 Срба за рањеног Немца. У Крагујевцу је убијено око 7000 Срба а међу њима су били и ђаци. Лазар Пантелић, директор друге мушке гимназије у Крагујевцу, био је издвојен из групе за стрељање. Када је видео много својих ђака, питао је немачког официра: “Куда ће ова деца? Ја сам њихов директор. Молим вас, пустите њих, а мене водите!“ “Не може“ гласио је одговор. “Онда мени није место овде. Мени је место са својим ђацима!“ Отишао је у смрт са својим ђацима, остављајући код куће петоро своје деце.“ 1941 године у Краљеву је по истом принципу убијено 2255 српских душа.
Јасеновац концентрациони логор на територији окупиране краљевине Југославије је најпознатији логор једног покрета (Усташког) и нико се не бави питањем како један покрет за тако кратко време може да организује мрежу логора Јадовно, Лобоград,Стара Градишка, Ђаково, Крушчици иТење . Једини Дечији логор на свету – у Доњој Градини на 117 хектара се простирao највећи дечије гробље у свету. У свим логорима су по правилу највише страдали Срби и српска деца. Прошлост се не може променити оно што се успешно ради то је скривање истине или још горе замена теза па од жртава праве џелати а од џелата жртве. Ослободилачко бомбардовање Срба 1944. на васкрс од стране савезника , за време другод светског рата до данашњих дана се прећуткује а страдање српског народа у бројкама није ништа мање од Немачког бомбардовања 1941. године. Београд је бомбардован 11 пута; Земун и Алибунар по 4 пута; Нови Сад 3 пута, Смедерево, Ћуприја, и Поповац код Параћина по 2 пута, Смедеревска Митровица, Рума, Зрењенин, Крушевац, Пећ, Крагујевац, Ковин, Панчево, Велика Плана, Прокупље, Куршумлија, Пријепоље, Вучје, Лебане, Грделица, Лесковац, Подујево, Рашка, Косовска Митровица и Приштина. Ни један град ван територије Србије није бомбардован , невероватна случајност или смишљена намера.
Људски век је веома кратак и обичан човек , под условом да се заинтересује за своје порекло и своје корене, досегне до дубина колико има ентузијазма, среће и упорности и та знања носи у себи као драгоценост коју је спознао. Та драгоценост има велику вредност за особу која је носи у себи и само у ретким приликама ту тужну истину може да подели са истомишљеницим. Чином смти све те вредности ти лични драгуљи бивају сахрањени са преминулим човеком. Сваког дана на гробљима се сахрањује знање које је кумулирано током живота појединца. Та знања су такође део историје. Држава и институције које су основане од стране државе такође бележе историске догађаје с тим што то бележење увек подразумева дугорочне циљеве. Није случајно одомаћена крилатица “победници пишу историју“ а то у преводу значи пише се и бележи само оно што се може користити на добробит онога ко пише.
Ја сам до сада уочио злонамерност, сакривање истине и подметање лажне истине која се подмеће мојим суграђанима пре свега људима у лику деце у обдаништима па све до универзитетских дипломаца који немају инстументе да одвоје истину од не истине јер им је понуђена само једна опција. Савлађивањем понуђеног градива бивају награђени академским титулама које за неке појединце више значе од народа којем припадају.
Зоран Самарџић