Обележено је 100 година од искрцавања српске војске на Јонска острва Крф и Видо. Централној комеморативној свечаности на грчким острвима присуствуовао је председник Србије Томислав Николић, који је поручио да је братство грчког и српског народа заувек уткано у наше биће, као део страдалне и јуначке историје Србије. У Српској кући отворена је нова стална поставка „Срби на Крфу“. Председнику Николићу додељена титула почасног грађанина Општине Крф.
Осим Николића, венце у Спомен-костурници на острву Виду положили су и председник општине Крф Костас Николазидис, Александар Чепурин, амбасадор Русије у Србији, Денис Киф, амбасадор Велике Бритеније, Кристин Моро, амбасадорка Француске, као и представници многих удружења. У државној делегацији Србије били су и министри Александра Вулин, Иван Тасовац и Зоран Ђорђевић, начелник Генералштаба Љубиша Диковић, амбасадор Србије у Грчкој Душан Спасојевић.
Након интонирања химни Републике Србије и Републике Грчке, присутнима су се обратили председник Крфа, заменик грчког шефа дипломатије Јанис Аманатидис, као и председник Србије.
Многобројни грађани су пратили потресну свечаност, са трајекта и са још једног брода, неки носећи мајице са ликом извиђача српске војске у Првом светском рату, Драгутина Матића, овековеченог у карактеристичној пози, са натписом „Хвала вам“. Многи су носили српске шајкаче са натписом „Крф 100 година“, са сликама својих предака и натписима „И дедови наши су били јунаци“, „Гвоздени пук“, „Хвала, захвални потомци“, понеко у народној ношњи, у опанцима, носећи гусле, српске, грчке заставе…
Веома је дирљив тренутак када је бродска сирена тужно и дуго парала ваздух, српска војна лица, као и војни представници савезника из Првог светског рата салутирали су, рецитована је песма Милутина Бојића „Плава гробница“, а ни на једном месту као код острва Крфа и Вида, у плавим дубинама Јонског мора, песма „Тамо далеко“ не може да изазове толико емотивне и јаке реакције код Срба.
Готово сви присутни су, загрцнути, брисали сузе, бацали цвеће у море, уз „Тамо далеко, где цвета бели крим, тамо су животе дали заједно отац и син“, а након песме чули су се повици „Србија“ и „Живела Србија“. Након церемоније, бродови су се тихо, готово нечујно повукли уназад и оставили многобројне венце, беле кале, цвеће, да се лелујају на модроплавим таласима.
У реконструисаној Српској кући на Крфу свечано је отворена нова стална поставка „Срби на Крфу 1916-1918“, коју је посетио председник Николић са супругом, а кустос Љуба Сарамандић рекао је да је то здање кроз чије просторије прође највећи број наших грађана, изван граница Србије. Сарамандић је похвалио владу Србије, која је само за три зимска месеца реконструисала дотрајало здање и поставила нову сталну изложбену поставку „Срби на Крфу 1916-1918“.
„Након целог века, два осећања – бол и понос, прожимају се код посетилаца, ходочасника, готово на исти начин. Занимљиво је да је грчка реч за бол управо понос и моје дубоко уверење је да је бол краткотрајан, катарзичан, ослобађајући, а понос нешто с чиме се људи враћају у Србију“, рекао је Сарамандић.
Амбасадор Александар Чепурин у свом обраћању присутним рекао је следеће:
Велика ми је част да данас наступим на свечаном догађају поводом стогодишњице искрцавања српске војске на Крф. Овај јубилеј је изузетно важан датум у историји Србије, пуне трагичних и херојских страница. Ове странице чине српску историју заиста великом, а српски народ – оним који изазива одушевљење и поштовање.
Године 1914. Србија је поново, и на жалост, није последњи пут, постала жртва напада. У том тешком тренутку Русија није оставила Србију те је помагала како армијом, тако и муницијом, и техничким средствима у постизању витално важног и несебичног циља – ослобођења Отаџбине од освајача.
Након напада на Београд император Николај Други објавио је општу мобилизацију. Као што се зна, то је скупо коштало и Русију, и самог Николаја Другог, и његову породицу. Али је било немогуће остати по страни и једноставно заборавити на осећање дужности и правде, што није у правилима Руса и Срба. Величанствен споменик последњем руском императору у Београду, који је био постављен на годишњицу почетка Првог светског рата, сведочи о захвалности српског народа и очувању историјске истине. Високо то ценимо.
Када се српска војска нашла у тешком положају, Русија се није ограничила позивима да јој се помогне – Русија је вршила притисак на савезнике који су поседовали транспорт, неопходан за евакуацију српских војника и цивила, који су се повлачили преко Албаније. Од почетка децембра 1916. године српски премијер Никола Пашић упућивао је савезницима, који су поседовали флоту у Медитерану, телеграме са молбом о помоћи, али је није добио. На крају се обратио руском императору 15. јануара 1916. године. 19. јануара Император Николај Други упутио је телеграм краљу Велике Британије Ђорђу Петом и Председнику Француске Ремону Поенкареу: «Треба хитно спасити ову блиставу војску, која ће без сумње бити за нас велика потпора у нашем заједничком подухвату». Као резултат више од 140 хиљада Срба су нашли спасење на острву Крфу како би мало касније дали допринос ослобођењу Отаџбине.
Убеђен сам да су догађаји из вековне прошлости постали још један залог за чврсте пријатељске односе између Москве и Београда. Србија је наш партнер и стратешки савезник. Са поносом милионе Срба изјављују своју љубав према Русији и тежњу за јачањем односа са њоме. И за то имамо све предуслове. Руско-српско пријатељство је проверено историјским искуством. Оно је било, постоји сада па ће бити и убудуће. То је константа.
На крају хтео бих да истакнем допринос чувеног руског и српског архитекте Николаја Краснова стварању маузолеја на острву Видо. Краснов је такође као и српски војници напустио своју земљу. Али и истакнути архитекта, и српски војници су својим делима прославили Отаџбину.
Уприличена је и премијера филма Слађане Зарић „Срби на Крфу“, као и свечано отварање нове сталне поставке у „Српској кући“.
Прво искрцавање на „острву спаса“, како су Срби прозвали Крф, било је у пристаништу у Гувији, шест километара северно од града, а материјалне трошкове опремања и издржавања српске војске преузеле су Француска и Велика Британија.
На острву Виду, на које су искрцавани најтежи рањеници, налази се споменички комплекс и у оквиру њега маузолеј. Од 23. јануара до 23. марта 1916, на том малом острву умрло је 4.847 људи. Видо, организовано као болница, претворено је у “острво смрти“, а море око њега у “плаву гробницу“, где је око 5.400 умрлих спуштено у море.
Из пијетета и поштовања према умрлим српским јунацима, грчки рибари наредних 50 година нису ловили рибу у том подручју.
Грчке власти и даље не дозвољавају никакву градњу на Виду, нити комерцијализацију тог прелепог али за српски народ страдалног места.