Презримо диктатуру странака, општи дух пропасти у Србији, неморал приклањања уз скуте тренутне политичке моћи, друштвену атмосферу која је наше пријатеље, комшије и рођаке начинила слабим људима.
Бранко М. Жујовић
Једна од најдрагоценијих лекција, које сам научио на Далеком истоку, тиче се одређења, односно природе борбе. Кинези никада не кажу да су ратовали против Јапанаца у Другом светском рату, него да су се борили против јапанске агресије. Они су доследни оваквом ставу и увек га наглашавају. То је данас аксиом мудре кинеске политике.
Колико је далековидости и виталности уложено у овакво одређење, усмерено чистом срцу у будућности, можда најбоље говори податак да су само у Нанђингу, за око месец дана, јапански војници убили око триста хиљада кинеских цивила, жена, деце и заробљеника. Шта је бушидо у стварности са једне и колика је стварна кинеска животна снага са друге стране, спознао сам када сам посетио меморијални центар у том граду који потресним сведочанствима осуђује злочин и само злочин.
Сагласно томе, веома је важно да сваку борбу, нарочито ону политичку и страначку, деперсонализујемо у највећој могућој мери. Важно је да разумемо да је кап митингашког пука само човек, ма колико непопуларан био у нашим очима и ма какву лошу идеју отелотворавао. Он је само наш, да парафразирам једног мудрог Србина, заблудели пријатељ, брат.
Када је Хашки трибунал ослободио Војислава Шешеља, радовао сам се његовој слободи више него што презирем његов кабадахијски примитивизам. Верујем да је то једини људски пут, посебно у земљи у којој је принадлежност од дежурства у бирачком одбору запажена ставка у годишњем породичном буџету.
У недељу су избори у Србији. Ма колико ме болеле политичке лажи, лицемерје, незнање огрнуто плаштом странака, псовање, контрола медија, примитивне манифестације сујете, лажи и издаја, не желим да заборавим да су иза предочене друштвене патологије бројем само обични људи, често са сендвичом у рукама и митингашком хиљадарком у џепу, који би у другачијим, хуманијим околностима, уместо бедни, били скромни грађани достојни поштовања.
Презримо, зато, диктатуру странака, неморал приклањања уз скуте тренутне политичке моћи, тај општи дух пропасти у Србији. Презримо друштвену атмосферу која је наше пријатеље, комшије и рођаке начинила слабим људима. Презримо слабост у њима, нипошто њих, чак и када понашањем и нарочито бахатим незнањем презир заслужују. То је једини начин да, једног дана, изборимо стварну политичку победу која ће обновити Србију и њих заједно са нама.