У Васкршњем интервју руској телевизији Царград и Медија центру „Руски експрес“ митрополит црногорско приморски Амфилохије говори о Јерусалимском Огњу, о Црној Гори коју је родила Црква Православна, о љубави према Русима…
Догађај који нам предстоји за православне хришћане је велики празник. Која су ваша очекивања и емоције везане за овај догађај – доношење Благодатног Огња?
Сви православни хришћани на литургији, ових дана, при изношењу дарова певају: „Светлост Христова просвећује све“. За нас је то велики дар Божји да из Светог Града Јерусалима с Гроба Господњега стигне Огањ за ког је још и Господ прорекао да је донео Огањ са Небеса „О како би ми се хтело да би се тај Огањ разгорио“. Тај Огањ из Јерусалима који ево долази и до нас, за нас је велики Божји дар, за сав наш народ српски, а посебно за Црну Гору и наравно за Србију. То нам причињава велику радост. То је велики Благослов, посебно смо благодарни свима онима који учествују у доношењу Светог Огња на наше просторе. Морам да кажем да је Јерусалимска Патријаршија имала у Црној гори свој метох – светосавски манастир на Врањини где је једно време било и седиште Зетске митрополије. И то нас, поред читаве историје, везује за Јерусалим. Негде у осамнаестом веку кад је дошло до неких промена овде, кад је укинута Пећка Патриаршија 1776. године, наши митрополити су говорили да ми припадамо Јерусалимској Цркви. Дакле, она јесте мајка Црква свих Цркава управо зато што чува Гроб Господњи, Распеће и место Васкресења Христовог као и Благодатни Огањ који светли свима па ево и нама.
У том контексту, Црна Гора је увек била одана и верна канонском православљу. У последње време многи су то покушали да окрену. Међутим, ви сте се као митрополит томе супротставили и остали верни том путу?
Знате, Црну Гору је родила Црква Православна и Црногорска Митрополија. Црногорска Митрополија је, поред осталог, и државотворна Митрополија, њени митрополити су били и господари Црне Горе, неколико векова, све до 1851. године. Према томе, Црна Гора је незамислива и као држава без православља, православне Цркве и Митрополије Црногорске. То нико никада није доводио под знак питања, православље је вила државна вера и у вриме краља Николе Првог Петровића све до 1918. године. Тек се од појаве, овде, наших комуниста, дакле, од 1945. године појавио нови дух према Митрополији и православној цркви. Само да поменемо да су „наши комунисти“ убили митрополита Црногорско-Приморског и преко 115 свештеника. Митрополит Арсеније је 1944. године осуђен на 11 година затвора. Многи свештеници су протерани из Црне Горе.
Кад сам ја дошао на катедру `90-тих година, у целој Црној Гори нашао сам свега 10-так свештеника. Дакле, само желим да кажем одакле тај покрет тзв. аутокефалне Црногорске Цркве нема никакве везе са Црквом. Реч је о политичко-идеолошком, племенско-партијском покрету, како га називам, који је везан за садашњу идеологију која усмерава Црну Гору једним путем којим она никада није ходила – у свеукупном њеном животу и кретању.
Узмите само догађај који је несхватљив, да та и таква група која управља Црном Гором удара санкције Русији. Само је то довољно казати! А у чему се састоје те санкције, они кажу Црна Гора неће више Русији гуслати (смеје се). Дакле, оно што сада ради наша Српска Православна Црква и Митрополија Црногорско-Приморска и Епархија Будимско-Никшићка у Црној Гори, оне само настављају оно што је Црква радила осам векова од времена Светога Савве, а да не кажемо шта је радила од времена Цара Константина кад су се први пут појавили епископи на просторима данашње Црне Горе. Дакле, ми само настављамо тај континуитет верности изворној Православној Цркви, једној Светосаборној и апостолској Цркви наравно и у сарадњи са свим осталим помесним православним црквама, али и у са радњи са Руском Црквом без које је наше постојање незамисливо све од владике митрополита Данила још 1700. године па ево до наших времена.
Тако да ово што данас радимо је најприродније и најнормалније. Хвала Богу то огромна већина народа зна и осећа. Без обзира што смо имали грађанске ратове, санкције и страдања, у ово наше време, Црква је наша ипак процветала. У моје време преко 600 храмова је обновљено и саграђено. Имамо на стотине монахиња којих никада није није било у Црној Гори. Од затечених 10 свештеника, сад их имамо неколико стотина у овим епархијама у Црној Гори. Тренутно градимо величанствени храм светог Јована Владимира и ја позивам све ваше гледаоце да 25 септембра буду са нама. Већ смо позвали Свјетејшего Патријарха Московског Кирила да дође на освећење Храма Светог Јована Владимира. Прошле године прослављали смо Светога Владимира Кијевског и Всеросијског, а ми ове године славимо хиљадугодишњицу Светога Јована Владимира Зетског Краља мученика, зато очекујемо и Васељенског и Јерусалимског патријарха да дођу на освећење тог дивнога храма у Бару.
Ваше Високо Преосвештенство кажу да је Александар III, руски цар, отац цара Николаја II, рекао да Русија има само два савезника армију и флоту, али и Црну Гору. Ситуација је данас некако другачија. За народ се зна коме иде, за Цркву исто тако. Да ли је и данас Црна Гора савезник Русије?
Апсолутно, могу да кажем кристално јасно да 90 одсто, не могу рећи за друге међу муслиманима и за малу римокатоличку заједницу да су за то, али што се тиче православног корпуса у Црној Гори који је јединствен и већински нема сумње да се ту променило било шта за јоту. То осећају и браћа Руси кад долазе у Црну Гору, они с једне стране виде какав је однос народа и са друге стране виде усмерење садашњих власти. Наш народ каже свака сила до времена, а Божија је за сва времена. Тако да је наша дужност да и ову власт коју поштујемо, али Црна Гора има свој историјски и вековни пут. Сигуран сам да ако она жели да опстане и постоји на лицу Земље и Европе она не може да промени свој пут. Кад је Свети Петар Други Ловћенски ком је било 17 година питао Светог Петара Цетињског Тајновидца, а коме ти мене остављаш и шта да ја сад радим? Он му је рекао веруј у Бога и држи се Русије. То је остало и до дана данашњега. Он је на самрти рекао да ко се одрекао једноверне, једнокрвне, једнојезичне Русије дабогда живо месо од њега отпадало и био проклет три пута и три хиљаде пута. Па нека се узму у памет моја браћа Црногорци. Ја сам то негде поновио па кажу Амфилохије куне. Ја не кунем ја само понављам речи Светога Петра Цетињског кога бар до сада сви признају.