Владушић Слободан
Политика
Најава смањивања броја часова српског језика и књижевности у средњим стручним школама подсетила ме је на време када сам у средњој школи поправљао телевизоре.
На штампаној плочи телевизора било је много празних места на којима су се налазиле исцртане контуре електронских компоненти којима је ту место. Међутим, тих делова није било, јер су за најјефтиније ТВ апарате они били сувишни. Телевизори су радили и без тих делова, самим тим су били и јефтинији.
Да ли се исто догађа и са том несрећном децом којој анонимни реформатори желе да смање број часова српског? Ако за ту децу важи исто што и за телевизоре – да је важно само да раде/функционишу – онда им није потребно ништа осим стручних предмета (да науче да раде) и страних језика (да могу да разумеју команду онога што се еуфемистички зове страни инвеститор).
Зар на тај начин не претварамо децу у голе машине, робове од којих се очекује само да вредно раде за мало пара, да буду послушни и умру на време (да не би оптерећивали пензиони фонд)? Зар смисао школе није да ,,поскупи” човека, да га упути у различите сфере људског знања, да развије све његове способности, а не да га ,,појефтињује” тако што ће са њега скидати све елементе човечности (књижевност, лепе уметности, филозофија, историја, географија, математика…) да би га на крају свелa тек на голу радну снагу и ухо које може да прими команду.
Наравно, увек ће неко од оног полуобразованог света, полуинтелектуалаца како их је Слободан Јовановић назвао, да каже како је књижевност данас сувишна. То су људи који реч ,,развој” или реч ,,напредовање” виде као процес претварања у сувишно свега што се не може појести, попити, или сипати у резервоар.
Људи који сањају о ,,јефтиној” држави чији ће разлог постојања и једини смисао бити садржан у обавези да враћа кредите, а у којој ће и људска снага и људски животи бити врло јефтини, у најбољем случају, потпуно бесплатни. Нама осталима, који смо ипак мало скупљи у сваком смислу, књижевност је потребна из неколико једноставних разлога.
Књижевност развија могућност прецизног формулисања властитих ставова, дакле из немих бића претвара нас у људе.
Књижевност показује да свет нису шарена врата у која телад задивљено гледа, већ шума знакова који се могу и морају тумачити, ако човек не жели да буде то теле.
Књижевност кроз историју књижевности и жанрове утопије и дистопије ствара људско време сачињено од прошлости, садашњости и будућности, које се разликује од времена животиња које познају само садашњост и ништа више.
Додајмо ту и национални префикс – дакле, ради се о српској књижевности. Шта нам проучавање канона српске књижевности показује? То да нисмо народ специјализован за тражење милостиње из свакаквих фондова и робовски рад од јутра до сутра за корицу хлеба, већ да смо, и даље, култура која је дала свој допринос европској и светској културној баштини.
Дакле, српска књижевност све нас, укључујући и децу из тзв. стручних школа, упућује на то да су слободни и културни људи који не заслужују робовски статус. Слутим да управо зато и теже да је одвоје од те деце.
Ката