Александар Апостоловски
Политика
Новак Ђоковић је доказ да дечак који је изронио из балканске мочваре може да сруши савршени склад епохе у којима лоптице имају више шанси за успех од њихових сакупљача.
Дечак који је побегао из националне митологије с рекетом уместо буздованом, који пијуцка чај од нане уместо да лоче рујно вино, постао је далеко значајнији играч него што је то носилац титуле најбољег спортисте света.
Како је српски киборг, који грицка пахуљице уместо да мљацка прасетину, који живи у пентхаусу у Монте Карлу, уместо у чардаку ни на небу ни на земљи, постао ел Команданте глобалне идеолошке револуције, значајније од успостављања новог тениског поретка?
Зато што је Ноле стигао из уклетог запећка света, задња пошта Србија и пружа лош пример.
Ноле је живи доказ да дечак који је изронио из балканске мочваре може да сруши давно успостављени поредак мегакорпорација у којима нема места за уљезе из малих народа којима у таквом кастинском свету није дозвољено ни да скупљају лоптице. Евентуално би могао да полива терен цревом.
Зато свет неће заволети Новака. И не само да ће га све отвореније презирати, већ ће чинити додатне напоре да га уклони!
С обзиром на то да га с терена не могу почистити остарели Федерер, преморени Надал или анксиозни Мареј, ствар је препуштена медијским смечерима, као што је чувени дневник „Вашингтон пост“, који га је неумесно упоредио са озлоглашеним америчким бициклистом Ленсом Армстронгом, чија је невероватна спортска каријера уништена допинг скандалом.
Напади на Нолета започели су критикама за сексизам, а настављени константним алузијама на Нолетову невероватну издржљивост која, ето, није резултат клопања непрсканог поврћа, већ убризгавања хемије.
Или је све то само још једна антисрпска завера? А свака је завера, као ракија. Шта јача – то боља. Наиме, удара право у мозак!
Хоће ли, ипак, тај најзначајнији Нолетов орган посрнути пред медијском дестабилизацијом или ће Нолетов унутрашњи рачунарски центар искористити анимозитет публике као погонско ракетно гориво за уништавање противника?
Побеђујући убедљиво на терену, Ноле заправо није схватио да својим, наизглед бесмисленим пребацивањем лопте преко мреже, обавља револуционарне радове једнаке Кастровом освајању Кубе, Че Геварин устанцима по шумама и горама Латинске Америке или, зашто не, Титовом супротстављању блоковској подели света.
Ноле се, једноставно, тако дивно није уклапао у идеални модел супарништва Федерера и Надала, иза којих су стајале моћне корпорације, маркетиншки уговори и баснословно вредна телевизијска права.
Ти мечеви, описивани бајковито као епски сукоб дивова, доносили су огромне зараде. Или, што би се рекло, све је у лови!
Идеолошки, сукоб Федерера и Надала симболизовао је представнике глобалне финансијске елите, оличене у технички савршеном механизму званом Федерер, док је на другој страни мреже стајао Рафа, као представник лаконске медитеранске Европе оптужене за посртање тог савршеног механизма, али савршено маркетиншки прихватљив да унесе довољну количину егзотике својим присилно-компулсивним радњама приликом сервиса.
Безгрешни Федерер, против шпанског снагатора који тек наслућује трачак незадовољства, али не довољно да сруши савршени стереотип епохе у којима лоптице имају више шанси за успех од њихових сакупљача.
Онда је на терен ушао Ноле, пореметивши тај савршени склад.
Нолетов бунт и одсуство глобалне политичке коректности показао је у Њујорку, у средишту Америке, у самом срцу моћи, када се заложио против војне интервенције у Сирији.
Када тенисери дају изјаве, оне махом подсећају на интервјуе лепотица на избору за Мис универзум.
Али, то што се Ноле заложио за мир у свету, тог дана је освануло на CNN као прворазредна вест, у којој је српски тенисер стављен у ранг с папом Фрањом који се помолио за пацифизам на експлозивном Блиском истоку.
Супротстављање младог Србина званичној политици америчке администрације, усред US Open, потез је који могу да учине само особе са моралним кредибилитетом и ауторитетом светских размера, оним особинама о којима припадници српске политичке елите тек могу да сањају.
Некада давно, велики устанак против естаблишмента повео је Мохамед Али, супротстављајући се рату у Вијетнаму, после чега су му вашингтонски политичари одузели титулу апсолутног шампиона света у тешкој категорији, а потом га послали на робију.
Али, било је узалуд. Највећи спортиста ХХ века и највећи спортиста од када је света и века, није био сломљен. Нокаутирао је владајућу елиту и постао икона оне Америке коју је оличавао његов црни брат Мартин Лутер Кинг. Била је то Америка коју смо волели.
Нолетов реторички смеч Обаминој блискоисточној интервенцији неће, наравно, бити санкционисан на сличан начин. Наиме, нису га још послали у Авганистан.
Када је одлучио да покори свет, Ноле вероватно није очекивао да ће истинске тај-брејк играти када се светла рефлектора угасе.
Пучистички план из 2011 године, чије детаље његов тим крије као лек против сиде, подразумевао је да сломи Рафаела Надала форхендима са основне линије, а Роџера неуморним нападима на његов бекхенд, али пре свега ударцима на сујету.
До тада се није могло наслутити да ће Србин на зрневљу толико исцрпети Шпанца да овај изнурено дише, једва стојећи на ногама и халапљиво хватајући кисеоник, као шаран који игра фламенко.
Фама не престаје да прати Нолетов експанзионизам, те штабови противника расправљају о његовим менталним тренинзима, тражењу пута ка просветљењу, утицају православља, медитацији, јоги..чак и о кученцету.
Унутрашња реорганизација броја један подразумевала је да прође и голготу патријархалности, све док оца Срђана, најзаслужнијег за његову каријеру али насилног и строгог, коначно није лепо замолио да изађе из ложе, раскидајући тако с још једним националним оковом..да се деца не одвајају од маме и тате док не напуне 56 или 57 година. И, тек тада, када уђу у пубертет, могу да се пусте да сама пређу улицу.
С тим ожиљком, напушта нас онај дечак који са слухом Паваротија како хрче, без блама пева или излази на терен маскиран као Гручо Маркс. Из дана у дан, он постаје неприкосновени, озбиљни краљ светског спорта.
Али, ако на трон игре која оличава елитизам, може да се попне један Србин, сутра може да се попне било ко. Ако то може да учини у тенису, онда може и у науци, уметности или коначно и у политици.
Могу ли неоколонијални стратези истрпети Нолета и дозволити да се зараза побуне прошири даље, на неке друге дечаке који тренирају док око њих падају бомбе?
Због тога нападају Нолета. Раније савете да нешто слабије удара по лоптици није послушао. Сада га опомиње „Вашингтон пост“ који је с власти срушио америчког председника Ричарда Никсона.
Слутим да је са оне стране мреже, далеко јачи играч од Федерера, Мареја или Надала.
Ката