Звездана Бабел
nedeljnik.rs
Увек је радила и живела по свом. Била је бунтовна, али и нежна. За новинарство је говорила да је дивно, али и страшно искуство. Није се бојала ничега и никога. Другима је изгледала снажно и као јака личност, а била је ситне конституције. Била је свесна пролазности живота, али и моћи, међутим није се бојала моћника. Урадила је интервјуе са људима из света владајућих који су ретко пристајали на разговоре и сазнавала је од њих детаље које никада раније никоме другом нису рекли. У томе је била њена посебност и способност.
Била је храбра. Била је неустрашива. Била је револуционар који се не плаши да поставља питања која нико други није смео и јака да има своје мишљење. Била је своја и мудра, страствена, а опет тако рањива када су покушавали да је сломе. Била је Оријана Фалачи, једна од најпознатијих италијанских и светских новинарки.
Рођена је 1929 године у Фиренци. Њен борбени дух показао се још у раној младости када је заједно са оцем учествовала у рату на страни италијанског партизанског покрета „Гиустизиа е Либерта“. Тада се први пут суочила са свом суровошћу коју носи реалан живот за време рата. Тада је нису ранили, али јесу за време демонстрација у Мексику 1968 године са чак три метка. Била је мртва по мишљењу очевидаца, али ју је један свештеник спасао тако што је приметио да дише и то када су је већ однели у мртвачницу. Желела је да живи и то није био њен крај. Новинарство је заволела још у својој шеснаестој години када је на листу своје школске свеске написала свој први чланак.
Каријеру је започела у ратном периоду када је писала за лист Л’Еуропео. Од тада је љубав према овој професији за њу била јача од свега на свету. Чак и од жеље да има дете. Између новинарства и потомства изабрала је ово прво и због тога су је сви осуђивали. Ипак, у дубини душе желела је сина и у то име је написала књигу Писмо нерођеном детету. Стрепела је да не роди девојчицу, јер није била сигурна да ли ће моћи да је заштити од понижења, злоупотреба и од чињенице да ће, ако буде лепа, сви пожелети да је одведу у кревет. Са друге стране, сматрала је да ће мушко дете лакше подићи зато што би оно умело да се избори само у свету који је био суров. Надала се да ће њен син бити добар, поштен, да ће бити груб једино према оним људима који су неправедни и насилници, и да неће трпети да му неко заповеда.
„Дете моје, настојим да ти објасним да бити мушкарац не значи имати само реп спреда. Значи бити личност.“ То су биле њене речи, као и увек искрене, помало провокативне, али то је била она. Није се устручавала да пази шта пише и по томе је била посебна и издвајала се од осталих. Оригиналан назив ове књиге гласи Lettera a un bambino mai nato и продата је у милионским тиражима, јер у њој Оријана није писала само о својим страховима, стрепњама, љубави према имагинарном детету, већ се дотакла и морала, индивидуалности и одговорности. Том књигом је показала да је не само велика новинарка већ и успешан писац.
Изазивала је дивљење зато што је имала мушку енергију, а са друге стране је била женствена. Са лакоћом је радила текстове и са уживањем се припремала за своје саговорнике. Веровала је у себе, имала је самопоуздање и није била површна. На њене интервјуе се чекало и по неколико месеци. Међутим, она није никада желела да буде нечији уредник, већ само да пише, и то не тек ради новца, јер јој је то онда значило да пише по наруџбини и по договору са издавачем.
Разговарала је са скоро свим светским вођама, али Јосип Броз Тито је одбио да јој да интервју. Највише је стварала и радила у периоду од педесетих до седамдесетих година двадесетог века и тада јој нико није био раван у тој професији.
„Увек сам волела живот. Онај ко воли живот никад се не прилагођава, није покоран и презире сваки покушај контроле. Онај ко га воли увек је на прозору са пушком у руци спреман да стане у његову одбрану. Конформиста који спушта главу и беспоговорно извршава заповести није људско биће „, често је говорила.
Разговарала је са Јасером Арафатом, Ричардом Никсоном, Хенријем Кисинџером и Гадафијем. Била је прва жена са Запада која је разговарала са вођом исламске револуције Хомеинијем. Интервју је прекинут када је скинула фереџу. Није могла да издржи да је носи као да је у средњем веку.
„Морам да вам поставити много питања и о фереџи, коју сам присиљена да носим у разговору са вама, а коју намећете иранским женама. Узгред, како се уопште плива са њом?“, Питала је Хомеинија.
„Ништа од тога није ваша брига, наши обичаји се вас не тичу. Ако вам се не свиђа исламска одећа, нисте дужни да је носите, јер је намењена младим женама и пристојним дамама“, одговорио је љутито Хомеини.
„То је веома лепо од вас што сте ми управо рекли и из ових стопа ћу се ослободити ове глупе средњовековне крпе“, гневно му је одговорила Оријана након чега је разговор прекинут.
Доживела је, међутим, да јој краљ Мохамед Реза Пахлави каже да је она на „белој листи“ његовог срца, док је на „црној листи“ његове власти. За људе из света политике говорила је да су гадови који одлучују о нашим животима. Док је радила интервју са Јасером Арафатом у детаље је описала његов изглед. Говорила је о његовим густим брковима, ниском расту, малим рукама, дебелим ногама, огромним бедрима и обешен стомаку.
„Он готово да и нема образе и чело, све је сакупљено у велика уста са меснатим уснама, упадљивим носом и очима које вас хипнотишу“, само је део њеног описа тадашњег палестинског вође.
Извештавала је из рата у Вијетнаму, Пакистану и Либану, а њене приче су биле дубоке, истините и потресне. Била је у Јужној Америци, Азији и на Блиском истоку. Са арапским лидерима разговарала је као са себи равнима и то је описано у књизи «Иншалах» око које се подигла велика прашина. Многи је нису волели због њеног другачијег погледа на свет и живот, али су је се плашили и поштовали је. За своје књиге је говорила да су њене бебе, али је мрзела да пише романе, јер је више волела интервјуе и репортаже. Теже се борила са уредницима него што је долазила до неког државника. Уредници су јој скраћивали текстове и често је тада говорила да када јој одстране део текста, као да су одстранили део ње саме. Није волела да јој ограничавају слободу и простор у новинама и није желела да је стављају у калупе.
Сматрала је често да је сам живот смртна казна. Добила је чак једном приликом и забрану од годину дана да пише. Није волела да даје интервјуе, мрзела је изборе (за Берлусконија је говорила да је идиот) и људе без става је презирала. Остала је препознатљива по својој писаћој машини и цигарети коју није испуштала из руке. Писала је спартански. Од осам ујутру до шест-седам увече и често тада није ни јела нити се одмарала. Лоше је спавала ноћу и била је напета, раздражљива и незадовољна ако није написала онолико колико је намеравала. Дешавало јој се да због писања игнорише и празнике, Божиће, Нове године и да се разболи и смрша због толиког рада.
Никада се није удавала, али је волела само једног човека. То је био Алекос Панагулис, грчки песник и политички активиста. Погинуо је у саобраћајној несрећи 1976 године под сумњивим околностима и Оријана је то веома тешко поднела. Исте године када је изгубила вољеног човека изгубила је и дете које је носила са њим.
Током своје каријере писала је за многе угледне новине као што су The New York Times, The Times, The Washington Post, а после 11 септембра 2001 и колумне за италијански лист Corriere della sera. Живела је у Њујорку где је и сазнала да болује од неизлечиве болести и то јој је дало инспирацију да уради интервју сама са собом. Он је изашао као додатак листу Corriere della sera.
„Пристала сам на овај интервју јер знам да ми је смрт за вратом. Медицина је изнела пресуду да ми не може и неће бити боље“, био је њен одговор због чега је пристала да интервјуише саму себе. Била је уверена да је за њену болест крив Садам Хусеин и да се разболела зато што је удисала отровне гасове који су настали јер је Ирак палио кувајтске нафтне изворе.
Свој последњи интервју је дала за New Yorker. Неколико дана пред смрт вратила се у своју родну Фиренцу и то авионом који је по њу послао Силвио Берлускони, човек кога је толико пута извређала у својим текстовима. Умрла је у седамдесет седмој години и сахрањена је у свом родном граду уз највеће државне почасти, поред свог животног сапутника Алекоса Панагулиса и са својим војничким сатом који није скидала.
Ката