Када се прва група усташких главешина домогла Аргентине уз помоћ ватиканских „пацовских канала“, почеле су планске лажи о „геноциду“ над хрватским дичним синовима на Блајбуршком пољу, када је привидно поломљена кичма НДХ, тога маја 45. године. Браварови пропагандисти, тежиште своје приче одмах су бацили на ЈВуО (Југословенска војска у отаџбини или Равногорски покрет), упорно истичући наводну колаборацију са нацистима и фашистима. Како је јачала спрега хрватских комуниста и усташке емиграције, рапидно је растао број „невино“ страдалих фашиста код Блајбурга, а терористичке акције према ДКП, економским представништвима и удружењима грађана на привременом раду, све чешће су правдане наводном осветом за Блајбург!
Тако почиње стварање мита о „хрватским антикомунистичким борцима“, како данас многи безобразно називају фашистичке хрватске злочинце, базирајући се на резолуцији ЕП о осуди комунистичких злочина, како истичу у Хрватској, притом прескачући плански први део о осуди злочина фашизма, који су у НДХ почињени као геноцид над Србима, холокауст над Јеврејима и злочин истребљења над Ромима.
После рушења заједничке државе Југославије, усталила се комеморација за фашистичке злочинце на Блајбургу, где учествује и државна делегација РХ, као чланице и ЕУ и НАТО савеза! У шуми разних пласираних „анализа“ и пригодних описа о Блајбургу, пажњу плени предавање одржано у мају 1993. године у hrvatskom vjerskom središtu „SV. NIKOLA TAVELIĆ“ у Буенос Аиресу. Предавању је међу инима, присустовао и душобрижник-исповедник данашњег доброг папе Франциска, иначе херцеговачки редовник-језуита!
Пригодни је предавач о Блајбургу био проф. Данијел Црљен, један од руководилаца тајне усташке организације у краљевини Југославији, а током НДХ „pročelnik otdiela za prosvietu“ GUS (главни усташки стан), лични повереник Павелића и пуковник усташке војнице. Црљен је непосредни учесник у преговорима са британском командом, на југословенско-аустријској граници, те његово излагање открива и детаље брижно сакриване од браварових стручњака за објективну интерпретацију самих усташко-британских преговора. Почињући своје излагање, Црљен истиче следеће —
„Ključna ličnost oko koje su se kretali događaji zadnjih tjedana bio je zagrebački nadbiskup i hrvatski metropolita doktor Alojzije Stepinac. Poglavnik je uvidio da bez obzira na buduće odluke treba potražiti čovjeka ili postavu kojoj će predati vlast. Uloga zagrebačkog nadbiskupa imala je i povijestno-pravnih temelja iz vremena kad je zagrebački nadbiskup bio zamjenik bana i „Iocum tenes regni“. S Poglavnikovim odobrenjem poveli su prve razgovore s nadbiskupom hrvatski ministar vanjskih poslova doktor Mehmed Alajbegović i ministar za oslobođene krajeve doktor Edo Bulat. Razgovarali su s njim u prvom redu o prijenosu vlasti. Nadbiskup Stepinac pristao je uvezi s time razgovarati s doktorom Mačekom kojemu je u ime hrvatske vlade i svoje vlastito ponudio preuzimanje vlasti u Hrvatskoj smatrajući da je to put da se izbjegnu ili bar ublaže četničko-partizanska nasilja, a ujedno da se ispitaju makar i vrlo blijede mogućnosti promjene savezničke politike prema Jugoslaviji i priznanje Nezavisne Države Hrvatske pod demokratskom vladavinom. Budući da je doktor Maček odbio nadbiskupov priedlog, Stepinac je izrazio svoju sklonost da sam preuzme teški teret hrvatske države pred slomom. Potražio je i vlastitim putevima koji su, naravno, vodili u Rim, mogućnost spašavanja hrvatskog naroda od posljedica katastrofe, koja se je na njega sve većom žestinom obarala. Na drugom sastanku s ministrom Bulatom nadbiskup je, vidljivo raspoložen, saobćio ovome da ima povoljne viesti iz Vatikana: saveznički zapovjednik u Italiji engleski general Alexander obećao je primiti hrvatsku vojsku i građanske izbjeglice, te im pružiti zaštitu. Nadbiskup je na temelju istih viesti dobio čak utisak da ni sudbina same Hrvatske Države nije bila zapečaćena. Bojazan da bi Zagreb mogao biti poprištem zadnjih nemoćnih borbi što bi neprijatelju dalo željenu priliku za krvoproliće, ponukalo je nadbiskupa Stepinca da pozove k sebi zapovjednika obrane Zagreba i da od njega zatraži da se Zagreb ne brani u zadnjoj samoubilačkoj bitci. Budući da je to bilo u skladu i s posljednjim uputama vlade, Poglavnik je imenovao doktora Kumičića da organizira neku vrst narodne policije i drži red u Zagrebu poslije povlačenja zadnjih jedinica naše vojske. Istovremeno je vlada naredila obće povlačenje vojske i građanskog mnoštva koje je mjesecima prije sliedilo vojne jedinice u tragičnom uzmaku. Glavni obrisi poslijeratne Europe bili su zacrtani na konferenciji Roosevelta, Staljina i Churchila u Yalti, gdje je Engleska bila tek najslabiji partner, prisiljena da bitne odluke prepusti Americi i Sovjetskom Savezu Poraz Nezavisne Države Hrvatske bio je konačno potvrđen sporazumom Tito -Šubašić, na temelju kojeg je ostvarena hibridna kraljevsko-komunistička jugoslavenska vlada sklopljena pod engleskim pokrovitelj stvom i zaštitom. Gorka ironija sudbine je htjela da oba podpisnika jugoslavenskog sporazuma, komunistički diktator Tito i hrvatski ban Šubašić, budu hrvatskog porijekla.
— Odlazim u ministarstvo oružanih snaga, tamo saznajem da je povlačenje vojske predviđeno za sutradan u 4 sata ujutro. U Prosvjetnoj bojni koju vodim nagomilano je mnoštvo njezinih pripadnika te niz svećenika stiglih iz unutrašnjosti.
Ustaški satnik Naglić postroji bojnu, podnese prijavak i povede u kolonu.
SRIEDA 9. SVIBNJA.
Na jednom raskršću nekoliko pijanih Slovenaca razoružavaju skupinu njemačkih vojnika koji se apatično predaju. Njemačka je prije dva dana kapitulirala. Kolona je zastala usred Celja, idem do čela kolone da se informiram. Pred općinskom viećnicom, koju su zauzeli partizani, nađem skup hrvatskih generala i pukovnika: Servatzya, Herenčića, Metikoša, Tomaševića, Dolanskog, Štitića, Viktora Tomića i druge.
Tu upoznajem dra. Krivokapića predstavnika skupine Crnogoraca, koji su se borili u savezu s hrvatskom vojskom. Bili su to pristaše dra. Sekule Drljevića glasovitog crnogorskog lidera, koji je život posvetio borbi protiv Srbije i za samostalnost Crne Gore. Ja zamolim Servatzya da me se uvrsti među naše pregovarače. U to se javi dr. Krivokapić: „Molim da se i mene uzme u ime Crnogoraca koji su voljni dieliti hrvatsku sudbinu“. Nakon kraćeg dogovora zaključeno je da u naše ime nastupe generali Servatzy, Herenčić, Metikoš, dr. Krivokapić i pukovnik Crljen. Преговори са словеначком НОВ су били успешни и постигнут је писмени споразум, о ком Црљен излаже: – da partizani daju „Slobodon sprehod vojoškoj sili ustašov, domobrancev in Crnogorcev v smeri Frankolovo…“. (напомена — граница са Аустријом!) Utanačenje je podpisala prva Emilija Gabinec u ime partizana zatim u naše ime generali Servatzy i Metikoš, te dr. Krivokapić u ime Crnogoraca.
10. SVIBNJA.
U naš logor dođe skupina bugarskih časnika, koji nas upute u njihovo zapovjedničtvo koje bi nam protiv omraženih Srba mogli pružiti zaštitu. Bugarskom generalu izložio je general Servatzy naš položaj i zatražio da nas kao političke emigrante propuste kroz dio jugoslavenskog područja, časovito u bugarskim rukama. Bugarin simpatizira s Hrvatima, ali mora se dogovoriti sa svojim saveznicima Englezima i Rusima. Od nekud se pojavi vojnik u engleskoj uniformi. On je hrvatskog podrietla iz okolice Zagreba, Amerikanac je dodijeljen Englezima u Bleiburgu radi njegovog poznavanja hrvatskog jezika. Služit će našem izaslanstvu kao tumač kod engleskog generala. Primimo ga srdačno i zadržimo na skromnom ručku, nadajući se da bi nam taj neočekivani susret mogao biti koristan. — General Scott nas primi u svom uredu. Sjedne i ponudi Herenčiću sjedalo koji odmah uze riječ: „Dolazimo po nalogu poglavara Nezavisne Države Hrvatske da se predamo i stavimo pod zaštitu engleskih oružanih snaga“. Englez uzvrati brzo i suho: „Prema savezničkim propisima sve neprijateljske jedinice moraju se predati onim savezničkim snagama protiv koji su se borile“. General Herenčić dobaci da su za Nezavisnu Državu Hrvatsku partizani razbojničke bande, našto ga engleski general presiječe: „Oni su naši saveznici“. Englez odbija tvrdo: „Ja imam precizne naloge od generala Alexandera koji je potrebne upute dobio od g. Churchila“. Žene i djeca vraćaju se kućama, vojnici idu u zarobljeništvo, a časnici u našoj pratnji pred ratni sud u Maribor“.
У истинитост ових навода Црљена не треба сумњати, то је предавање из 1993. године када је РХ опет независна, а он нарочито наглашава кључну улогу „блаженога“ Алојзија Степинца, за кога „повиестничари“ упорно тврде да није био близак са Павелићем! Улози самог Ватикана (традиционално необавештеног!) као посредника за британске гаранције, није потребан никакав коментар („Латини су старе варалице“)!
Пратећа декорација Монтенегрина ни данас није изненађење, када су сви опет заједно на истој, антисрпској страни! Подмуклост острвских политичара, константа је која прати брдовити Балкан оптерећен њиховим митом о наводној „великосрпској геноцидној намери“, што показују и лажне хашке пресуде у којима су острвски покварењаци увек били „најмириснија мирођија“!
Напомена – цитати дневника Данијела Црљена су из брошуре „ISTINA O BLEIBURGU“ Međudruštvenog Odbora Hrvatskih Organizacija i Ustanova u Argentini, (издато у јануару 1994. године!)