Код већине Срба одавно нема онога чега је код јунака на Кошарама било у изобиљу…
У току су иницијативе, у неколико градова Србије, да се променама назива улица (неке носе имена људи о којима се ништа не може рећи, ни уз помоћ енциклопедије) одржи сећање на јунаке карауле Кошаре. То је оно трагично-херојско место на граници Србије и Албаније, где су припадници наше војске, априла, маја и јуна 1999. године, показали да човек може више него што му је дато. За све то време били су изложени сталној артиљеријској ватри Војске Албаније, нападима ОВК и ударима НАТО авијације. Погинуло их је 108.
Верујмо да је ово са улицама почетак нечега вредног, другачијег односа према сопственој историји, оној које не смемо да се стидимо, посебно коју не смемо да заборавимо.
У почившој Југославији не беше човека који није бар једном одгледао филм „Битка на Неретви“. Само у биоскопима Титове државе, да не спомињемо ТВ емитовања, то дело Вељка Булајића видело је скоро пет милиона људи. У целом свету око 400 милиона. Филм је номинован за Оскара, у категорији најбољи инострани филм, играли су светски позната имена, Јул Бринер, Орсон Велс, Ентони Досон, Франко Неро, Харди Кригер, Силва Кошћина…
Био је то идeолошки, политичко-пропагандни филм, рећи ће многи. Уз додатак да је Булајић управо у „Неретви“ заокружио негативни, скоро дивљачки визуелни идентитет припадника Југословенске војске у отаџбини. Тачно је, и једно и друго, као што је тачно да је „Неретва“ одличан филм и да су комунисти (говоримо о југословенским) савршено користили масовне медије, представљајући своју ретуширану, до каплаје увеличану борбу против „непријатеља“. Дозвољено, и легитимно на крају крајева.
Не постоји становник Србије, ове садашње, који није одгледао најмање три филма о херојству америчких војника, у неком обручу, пробоју, нападу, десанту…, а како од грађанског сукоба средином 19. века у САД није било рата (не рачунајући удар Јапана на Перл Харбур), јасно је да се ради о екранизацијама америчких инвазија по свету. Таква је била и она из 1999. године, на Србију и Црну Гору, с караулом Кошаре, сада већ митским местом, у тој инвазији…
А зашто српске филмаџије за ових 16 година нису ни покушале да сниме филм о Кошарама? Кад већ имитирају холивудску продукцију – а у већини случајева раде баш то – како да никоме на памет није пало да по узору на, шта знам, филм „Пад Црног јастреба“, на пример, сними филм „Кошаре“? Ту не треба ни инспирације ни имагинације.
Да, али треба онога чега код већине Срба одавно нема. Код оних на Кошарама било је у изобиљу.