Пуковник Моамер ел Гадафи је од сиромашне Либије створио нацију са највишим стандардом у Африци.
Од када је почела либијска револуција, већина западних медија је Пуковника Гадафија представљала је као злочинца и диктатора који угњетава сопствени народ.
Данас све чешће испливавају нови докази да није било тако како је приказивала западна медијска машинерија и да су нека достигнућа владавине Пуковника Гадафија све време прећуткивана.
Према систему који је Пуковник развио доласком на власт, образовање и здравствена заштита су били бесплатни у Либији. Пре његовог доласка, само 25% становништва је било писмено, док данас 83% Либијаца чита и пише а 25% има факултетску диплому.
Уколико је неки становник Либије одабрао да се бави земљорадњом, од државе би добио кућу са земљом, пољопривредну опрему, семе и говеда како би започео посао, без обавезе да добијено врати.
У Либији нису постојали рачуни за струју нити камате на кредите у банкама које су све биле у државном власништву.
По његовој наредби, све док сваки Либијац не добије кућу, неће је иати ни његова породица. Пуковников отац је преминуо не дочекавши своју кућу.
Сваки млади брачни пар је добијао од државе по 50 000 америчких долара како би купио стан и засновао породицу.
За школовање или лечење у иностранству, држава је плаћала све трошкове, уз додатних 2300 америчких долара за смештај и превоз.
Сваки Либијац који није могао да пронађе запослење по завршетку школовања је добијао новчану помоћ у висини плате предвиђене за ту врсту занимања.
За свако новорођено дете, жене су добијале по 5000 америчких долара.
Држава је са 50% учествовала и у куповини аутообила, која су била јефтинија него у Европи. Гориво је у Либији коштало 0,14 долара за литар, што значи да је било јефтиније од воде.
Хлеб је био практично бесплатан са ценом од 0,15 долара за 40 векни.
Пуковник је направио велики водовод кроз Сахару који је спојио Триполи, Бенгази и Сирт и тако омогућио несметано снабдевање водом, а тиме и пораст градске популације. На жалост, НАТО је током бомбардовања већим делом уништио водовод познат као «Велика река».
Либију је оставио без спољног дуга и са девизним резервама од 150 милијарди долара које су, са почетком револуције, замрзнуте широм света.
Део новца зарађен продајом нафте, главног извозног артикла земље, сливао се на рачуне свих грађана Либије.
Када је Гадафи дошао на власт 1969 године, Либија је била једна од најсиромашнијих земаља на свету. До револуције, Либијци су спадали у народе са највишим стандардом у Африци.
Причало се, без конкретних доказа, да је Гадафи за 42 године власти убио 2-3000 људи. У протеклих годину дана у Либији је страдало преко 60 000 људи и то је документовано.
У време владавине Пуковника Гадафија, по затворима је било око 17 000 осуђених криминалаца. Данас у затворима у Либији, без пресуде и доказане кривице, лежи најмање 27 000 људи, углавном оних који су подржавали свог Пуковника.
У Либији није било све идеално, али је постојала слобода говора које данас нема.
Против Пуковника су били они који су мислили да се у Либији може живети још боље, они који су дошли споља и исламисти. Исламисти су и најјачи јер имају велики утицај на локално становништво.
Данас је Либија у хаосу. Један дан има струје, па 10 нема. Интернета нема, а телефони раде повремено. Све комуналне услуге су стале. Несташица је бензина.
Додатни проблем је у томе што нико више не може да контролише племена. Сада имате милион «вођа» који мисле да им све припада и све би желели да присвоје за себе, преноси Мондо.
Својевремено, у јеку борби за слободну Либију, људи Србије и Русије су били међу првима који су дали пуну подршку Пуковнику и Зеленој Либији.
Ката