Тихо у Русији и гласно Украјини чула се светска вест да су пилота Надежду Савченко данас разменили за руске добровољце – Јерофејевим и Александровим. Њих двојица су стигли у Москву, а сат времена касније дочекана је и Нађа на кијевском аеродрому.
Председници обе земље потписали су уредбе о помиловању осуђеника.
На московском аеродрому „Внуково“ Руси су дочекани тихо. На интернету се појавило тек неколико фотографија сликаних из далека. Исто тако, без буке и камера, са Ростова на Дону полетела је у Украјину Надежда Савченко.
Дочекали су је у Кијеву као народног хероја. На аеродром су се окупили и чланови породице националисткиње, који су већ постали „звезде“ у земљи, председник Порошенко и цела галаксија званичника. И много, много новинара – украјинских и страних.
Вишег поручника Савченко су окружили са свих страна, као фигуру од светског значаја. Националискиња је уживала у осећају самоважности.
– На три метра од мене! Седла сам две године у самици! – викала је новинарима којима је била окружена, и окретала се тако да сви могу да је сликају, вриснула да ће дати свој живот за Украјину на бојном пољу, и како јој је жао што не може вратити мртве „хероје“ који су гранатирали градове Донбаса.
Шоу је успео. Порошенко ће успети да са земље подигне свој ништавни рејтинг, а Украјинци ће имати о чему да разговарају уместо о тарифама и ценама који свакодневно расту, па чак и уместо рата.
А Русија се избавила од „главобоље“ у виду подстрека за Украјину и Запад – те мале ствари коју већ колико месеци користе као главни узрок за критике и антируске резолуције.
Још једно питање – шта ће сада Украјина радити са тако популарним и у исто време радикалним квазиполитичарем, ватреним нацистом који позива на „умирање на бојном пољу“, а коју је сам Кијев већ учинио послаником Врховне Раде, па чак и Европског парламента? Посланик позива на рушење примирја и напад на Донбас, и све то у време таласа народне еуфорије?
Кијев је себе поставио замку учинивши светским политичарем човека без грама политичке културе, дипломатије па чак и образовања. Она је војник, који је прошао Ирак а напустила Донбас усред рата, много пре свих примирја. Она је брутално мучила затворенике, хвали се тим да равнодушно гледа на ране и лешеве. Да није руског затвора, она би заувек остала мали шраф у казненој операцији Кијева, љути русофоб, кога могу убацити у битку. Она није знала како да се понаша у руском суду пред наоружаним чуварима, а још мање ће ћутати у Кијеву, међу хиљадама радикалних фанатика.
И сада је Савченко, наравно, опасна за Кијев, који настоји да од Русије учини агресора, а себе – несрећну малу земљу, која се брани од огромног комшије са нуклеарним оружјем. Згодно је имати такве војнике као што је она у циљу одржавања морала, али не и у Европском парламенту.
„Случај Савченко“ већ недопустиво дуго траје. Толико убица има у затворима, али су се око једног баш потрудили да направе мученика. И Украјинцима није страна словенска особина – поистовећивање мученика и хероја. Русија је покушала да заврши процес што тише, али очекивати исто од Украјине није било могуће.
Сада ће бити занимљиво посматрати Кијев: како ће се они који су се борили за повратак Савченко, снаћи са радикалним позивима своје „херионе“?