Пише Војислав Гавриловић
Према писању локалних албанских медија на КиМ, командант турског контингента KFOR пуковник Сајим Бакчи је посетио ове среде Први батаљон Бригаде за брзо реаговање такозваних Косовских безбедносних снага стациониран у Гњилану.
Том приликом је, уз надзор и инструкције турских официра, изведена тактичка вежба у којој су припадници Првог батаљона Бригаде за брзо реаговање усавршавали технике борбене патроле и борбеног кретања кроз урбану средину уз коришћење оклопних теренских возила турске производње типа Отокар Кобра.
Већ следећег дана је амерички Конгрес Обаминој администрацији дао зелено светло за иницирање процеса припреме Космета за приступање НАТО програму Партнерство за мир.
Одлука Конгреса да се почне са припремањем терена за пријем Космета у Партнерство за мир недвосмислено говори о томе да је његово „подржављење” ушло у нову фазу. Наиме, укључењем Космета у Партнерство за мир НАТО би направио преседан јер оно није међународно призната држава, а као државу га не признају ни четири НАТО чланице (Румунија, Шпанија, Словачка и Грчка).
То значи да ће у циљу приступања Партнерству за мир ове земље или бити приморане да промене свој став или ће бити формулисан некакав специјални статус Космета којим би му било омогућено да приступи програму, што је вероватнији развој догађаја.
Друга импликација је више техничка, али и те како битна. Да би Космет био примљен у програм Партнерство за мир, мора прво поседовати војску, што значи да њене безбедносне снаге морају и формално да буду одређене као „Војска Косова”. На овоме се већ увелико ради.
Врховни командант тзв. „Косовских безбедносних снага” је у марту ове године чак држао трибину на Филозофском факултету у Приштини на тему „FSK спремна за трансформацију у Војску Косова”, где је истакнут значај учлањења Косова у НАТО. Поред тога, приштинска невладина организација „Косовски центар за безбедносне студије” је крајем прошле године објавила резултате анкете према којој 88% косовског становништва верује да ће FSK у наредне три године постати војска, а FSK је, према резултатима анкете, институција која ужива највеће поверење грађана.
Наравно, није потребно помињати да ове анкете не одражавају ставове српског становништва на Косову и Метохији.
У сваком случају, формирањем некакве „Војске Косова” би се додатно заокружила државност Космета, а његовим потенцијалним пријемом у НАТО би Србија још чвршће била „стегнута” присуством Алијансе јер би сепаратизам у њеној јужној покрајини тако постао заштићен чланом 5 НАТО повеље који предвиђа да се напад на једну чланицу Алијансе сматра нападом на њих све.
Практично гледано, сепаратистичке власти у Приштини већ поседују своју војску, устројену под еуфемистичким називом „Косовске безбедносне снаге”. Срж тзв. Косовских безбедносних снага, које званично броје 2500 припадника активног састава и око 1000 резервиста, мада се процењује да је број резервиста 7-10 пута већи, чини Бригада за брзо реаговање од око 1100 припадника под надимком „Вукови”. Она се састоји од три батаљона. Први је лоциран у Гњилану, други у Пећи, а трећи у Косовској Митровици. Команда бригаде је у Истоку.
Опрема, обука и организација ове јединице указују на то да се она спрема, пре свега, за диверзантске/специјалне операције. Људство Бригаде за рапидно реаговање годишње четири пута изводи теренске маршеве на 25 км, а једном годишње организује се и такмичење припадника бригаде у дисциплинама: трчање на 3,2 км, пролазак кроз минско поље, кретање кроз опасан терен, осматрање и извиђање, маскирање теренских возила и бацање ручних бомби.
У мају месецу прошле године, људство ове јединице је у сарадњи са америчком војском изводило вежбе прихвата десантираних пакета хуманитарне помоћи, наводно како би се људство јединице обучило за прихват хуманитарне помоћи допремљене из ваздуха у случајевима елементарних непогода. Суштински, те технике се истоветно могу применити и за потребе прихвата из ваздуха допремљених пакета муниције и наоружања у хипотетичком сукобу.
Тзв. Косовске безбедносне снаге званично не поседују тешко наоружање, мада у резерви држе мању количину кинеских тенкова Тип-59 добијених од Албаније. Што се ваздухопловних снага тиче, у структури тзв. Косовских безбедносних снага постоји Хеликоптерска јединица, али она званично не поседује ни један оперативни хеликоптер, нити постоје сазнања о постојању ваздухоплова у арсеналу ове формације.
Главни снабдевачи опремом и оружјем су Немачка, Албанија, Турска, Аустрија и САД, а у мањој мери Италија и Јапан.
Циљ сепаратистичких власти у Приштини јесте да ове снаге до 2019 прерасту у праву војску од најмање 5000 припадника активног састава.
Поједини домаћи аналитичари истичу како ова „војска“ по својој величини и наоружању не би могла да парира војсци Србије, па самим тим ни да представља претњу за безбедност Републике Србије. Ово је тачно ако се посматрају само параметри ватрене моћи и ако се „претња за безбедност“ тумачи једино као фронтално сукобљавање две војске. Међутим, потребно је ствари сагледати у ширем, геополитичком контексту, а појам безбедности тумачити на начин прикладан савременој реалности.
Потенцијална „Војска Косова“ не мора да поседује велике количине тенкова, артиљерије, па чак ни значајне количине људства јер хипотетички сукоб у коме би она учествовала не би изискивао ангажман таквих снага. Обука и структура тзв. Косовских безбедносних снага указују на то да се ова формација спрема за сукоб ниског интензитета у каквом би доминанту улогу имале мале, високо мобилне диверзантске јединице способне за борбена дејства у мањим урбаним срединама и у противничкој дубини.
Имајући у виду да албанска политичка елита, па и албанска јавност, баштине експанзионистичку политику према својим суседима, те да таква политика ужива, ако не отворену подршку оно барем симпатије појединих светских центара моћи, постаје сасвим јасно какву би улогу могла да има будућа „Војска Косова“.
Она не би ни морала да буде права војска, него фактор дестабилизације региона на начин који би ту дестабилизацију интернационализовао и потом је уз помоћ иностраних фактора водио путем остварења албанских националних интереса.
Ката