Пише Саркис Цатурјан
fakti.rs
Превео Срђан Ђорђевић
Светски поредак је под утицајем многих променљивих величина. Међутим, главна битка се традиционално води између највећих центара економске моћи САД, Кине и ЕУ.
Но, ни ова поједностављена формула није ништа ново. Можда због тога, што се историја често развија по спирали, понављајући различите фазе. А најважније поклапање минулих епоха са данашњим временом се десио у XVIII—XIX веку када су западне колонијалне силе достизале велику снагу захваљујући контроли над трговачким артеријама која спајају Европу са Кином и Индијом и чувајући Отоманско царство од неминовног распада.
Довољно је сетити се Опијумских ратова које су водиле Енглеска и Француска против Кине који су се подударили са Тајпиншским устанком у Кини и Индијском побуном, а у исто време је европска коалиција (Енглеска, Француска, Отоманско царство и краљевина Сардинија) водила Кримски рат против Руске империје. Ко зна како би изгледала судбина Кине у ХХ веку да је после 1855 године Кавкаска армија генерала Николаја Муравјова успела да задржи Карс и остале области Западне Јерменије. Тешко питање.
Проблем је у томе што класична историографија одавно заговара проблематичи принцип анализе који болује од фрагментарности. Јер, само нас глобализација приморава да размотримо минуле догађаје кроз призму међузависности.
Но, почнимо од главног догађаја и његових директних последица: планетарна финансијско-економска криза 2008 године, покренута са америчког хипотекарног тржишта, поставила је „бомбу” под арапско-муслимански свет који се налази између Истока и Запада.
„Експлозија” се десила крајем 2010 године. Као што се очекивало, Кина је прва осетила да нешто није у реду, договоривши се у новембру 2008 године са Владом Мјанмара о изградњи економског коридора до Индијског океана, како би избегла притиске америчке Пацифичке флоте. На крају крајева, Пекинг никада није заборавио борбу британских империјалиста за Гуанжоу.
Да не би постала талац Малајског пролаза, уског грла од 500 миља које спаја Тихи океан са Индијским, Кина је у јуну 2013 године покренула преко Мјанмара гасовод, а августа 2014 године је завршила и нафтовод. 2013 година постаје прекретница у сваком смислу. У марту Си Ђинпинг ступа на дужност председника КНР, а већ у септембру у Казахстану кинески лидер објављује доктрину „економског појаса Великог пута свиле”. Експерти одмах схватају његову идеју.
„Идеја економског појаса Пута свиле представља покушај да се повежу Централна, Источна, Јужна и Западна Азија различитим начинима економске сарадње”, изјавио је тада представник Кинеске академије друштвених наука Џанг Ји.
Међутим, реална политика се показала контрадикторном. Пример за то је вековна „епопеја” са изградњом Тајландског канала. Тај канал би омогућио кинеским бродовима прелазак у Индијски океан из Јужног Кинеског мора уз обилажење Малајског пролаза и Сингапура који се налазе на његовим обалама.
Али, тајландске власти нису спремне да предају Кинезима национални суверенитет, правдајући своје одбијање локалним законима који забрањују странцима да имају власништво над земљом. То није само питање регионалне конкуренције, већ и историје: од 1897 године између Тајланда и Велике Британије постоји споразум по којем тајландска страна одустаје од изградње канала, како би се сачувао значај Сингапура.
Мало тога се променило од тада, сем што су улогу Британаца преузели Американци који сада концентришу војне снаге у Азији како би задржали контролу над кинеском економијом. Да је 1882 године архитекта Суецког канала Фердинанд де Лесепс добио дозволу Париза за изградњу канала у Југоисточној Азији, Тајландски канал је могао бити вршњак Суецког канала.
Али, Пекинг намерава да победи Вашингтон у војној сфери. 22 маја су Кина и Тајланд покренули поморске вежбе Blue Strike 2016, које ће трајати до 9 јуна, а то је само врх леденог брега.
Кинези играју на велико. Упркос привременом паду, Кина је за себе везала око 30% глобалног економског раста. Осим тога, Министар спољних послова Ванг Ји позива Русију да убрза процес интеграције Евроазијске економске уније са „Путем свиле”.
„Кина и Русија треба да убрзају интеграцију економског појаса Пута свиле и ЕАЕУ, како би успеле да уберу рану жетву”, метафорички је рекао шеф дипломатског кора на маргинама самита ШОС у Ташкенту.
Ванг Ји је одлучан, нарочито након изјаве руског Председника Владимира Путина на самиту РФ–АСЕАН да се позиције Москве и Пекинга о приближавању „Пута свиле” и Евроазијске уније „апсолутно поклапају”. Ова чињеница забрињава САД. Због тога амерички Председник Обама жели да укине ембарго на оружје Вијетнаму. Американци су одлучни да на сваки начин обесхрабре експанзију Пекинга ка Јужном Кинеском мору и нанесу штету Москви, на коју отпада преко 90% вијетнамског увоза оружја.
Шта је изазвало нервозу Американаца? Све је веома просто. Првог маја је Председник Путин ратификовао Споразум о слободној трговини између Евроазијске економске уније и њених држава чланица са Социјалистичком Републиком Вијетнам”. Сада је на реду Тајланд.
Вашингтон ће учинити све како би саботирао стварање трансконтиненталне зоне слободне трговине о чијој судбини ће се одлучивати у Москви. Американцима је у рукама остао један једини адут – хаос, који ће се из Источне Европе и Закавказја постепено преносити до Средње Азије.
Ката