Пише Станислав Стремидловски
fakti.rs
Превела Ксенија Трајковић
Јуче је Турска организовала масовне свечаности поводом 563 године од турско-османлијског освајања Константинопоља на челу са султаном Мехмедом II Фатихом, чиме је нестала Источна Римска империја и рођена је Отоманска.
Градске власти Истанбула су саопштиле да је на припремама за свечаности ове године радило 1200 људи. Свечаност је почела са пристаништа Јеникапи где је, уз коришћење 3D- технологије, приказана реконструкција напада турске флоте на град. Планирани су шоу програми, наступ групе 563 јаничара и акробације „звезданог састава“ Ратног ваздухопловства Турске.
Свечаностима су присуствовали Председник Турске Реџеп Ердоган Премијер Бинали Јилдирим и градоначелник Истанбула Кадир Топбаш. У оквиру мера безбедности учесника свечаности, грађани су пропуштани кроз 150 капија. План је био да присуствује око милион људи.
Почевши од 1923, оснивачи Турске републике су посвећивали велики значај прослави пада Константинопоља и тај догађај сматрали за кључни моменат у историји настајања турског национализма, али су свечаности имале световни карактер.
Међутим, маја 2013 приликом отпочињања радова за нови мост за друмски саобраћај преко залива Босфор у Истанбул, тадашњи Премијер Турске Реџеп Ердоган је назвао време хришћанских императора у Византији „мрачним поглављем“ историје. По његовом мишљењу у XV веку, након што су муслимани освојили Константинопољ, наступило је „време просвећености“. И „данас ми настављамо да пишемо историју“, нагласио је турски лидер, што је по мишљењу низа експерата за спољну политику дало световном национализму верску нијансу. Нестанак Византијске империје је представљен као победа ислама над хришћанством.
Расположења Грка пре пада Константинопоља су била различита. Познате су речи византијског команданта морнарице, великог дукса Луке Нотараса: „Више волим да у граду видим царску турску чалму него латинску тијару“. Након што су Турци заузели град, Нотарасу и његовом четрнаестогодишњем сину је, по султановом наређењу, одсечена глава.
Такође, док је владајућа константинопољска елита у погледу културе била хеленска, а у хришћанском се придржавала халкидонског учења о двојединој богочовечјој природи Христа, народи Сирије и Египта који су улазили у састав империје, нису прихватали хеленизам као што су муслимани за те монофизите били још већи монотеисти од халкидониста. Према томе, било би претерано представљати освајање Константинопоља као „победу ислама над хришћанством“.
У Јеванђељу по Јовану наводе се следеће речи Господње: „Ако пшенично зрно павши на земљу не умре, онда остане једно, а ако умре много ће плода донети“. И у овом случају пад Византијске империје донео је много различитих плодова.
На пример, амерички потпуковник Ралф Петерс, аутор познате геополитичке фантазије о Великом Блиском Истоку, недавно је објавио чланак у таблоиду New York Post, у коме помиње околности под којима су крсташи напали Византијску империју почетком XIII века, што је био један од одлучујућих разлога њеног пада 1453 наглашавајући:
„Венеција је искористила Четврти крсташки поход да би опљачкала хришћански Константинопољ после чега је стекла огромно богатство и утицај. Она је такође срушила заштитни зид који је одвајао Европу од ислама, што се претворило у седам векова џихада који, после кратког прекида, и сада траје“.
И заиста, наставља Петерс, све до XVII века европски монарси су морали да улажу велике напоре да би се одбранили од агресивног дејства Отоманске империје, а следећа три века отишла су на потискивање Турака из региона.
Занимљиво је да је 29 маја, истовремено са обележавањем пада Константинопоља, Истанбулски аукцијски дом изнео на продају оригинал анекса од десет страница на споразум о Кјучук-Кајнарџинском миру.
Како наглашавају турске новине Habertürk, „према том мировном споразуму, потписаном 1774 после нашег пораза у рату са Русијом у који смо ушли 1768, морали смо да признамо да Крим потпуно измиче из наших руку. Додатни споразум о ком се говори, закључен је касније и регулисао је начин проласка руских бродова кроз заливе. Кјучук-Кајнарџински мир, који је закључен у време када је Русијом владала царица Јекатарина II, а у Турској Абдул-Хамид I, био је први споразум који је Отоманска империја била принуђена да потпише и да призна свој пораз пред једном државом“.
Сем тога, тај споразум је од тада претворио Русију у један од највећих извора наше забринутости. Од тада се Русија, којој смо ми раније више пута наносили поразе, појављивала пред нама као моћна држава, а ми смо губили готово сваку битку у коју смо улазили са Русима све до трагедије у Сарикамишу у време Првог светског рата“.
Иако историја не зна за кондиционал, ипак можемо себи да поставимо нека питања. На пример, да је Византијска империја успела да се одбрани од Турака и поврати ранију моћ – кад би се у Руси појавила аутокефална, односно, независна Православна црква и да ли би у принципу било могуће говорити о Патријаршији, да и не говоримо о утицају у православном свету? И шта би било са кретањем Москве на југ? Где би се успоставиле те границе? Да ли би Рус могла постати Руска империја, изаћи на обале Црног мора, формирати Новоросију и задобити Крим? Да ли би у тој ситуацији било уопште актуелно питање о заливима и изласку руске флоте на Средоземно море? И колико далеко би се онда нашли Закавказје и Блиски Исток?
Наравно, Византијска империја би, да је одолела, изменила историју Русије и руског народа. Али, на коју страну? Какви би се геополитички пројекти рађали тада у Москви и да ли би се уопште рађали?
Пад Константинопоља дао је простор руској фантазији и њеној тежњи да изађе далеко изван граница сопствене земље и навикао империјалну римску културу на ту словенску необузданост. И не би се могло рећи да је Русија остала незахвална својим учитељима.
Постојали су разни пројекти, понекад можда сувише самоуверени, као што је онај о ком је прве недеље Великог поста 1918 у проповеди у Храму Христа Спаситеља говорио митрополит Антоније Храповицки: „Да, пре годину дана, ми, сви руски људи, надали смо се да ћемо данашњи Празник Православља већ прослављати заједно са руском Галицијом. Али, ни тиме се нису ограничавале наше наде и молитвене жеље. Требало је да Русија заузме заливе Црног мора, али да не покорава свету престоницу велике Византије, него да обнови ту свету државу Грка, наших отаца и учитеља по спасоносној вери Христовој, а за себе да стекне отаџбину свих истинских хришћана, Свету земљу, Јерусалим и Гроб Господњи и да широким појасом споји њене земље са Јужним Кавказом, да насели та света места добровољним руским досељеницима који би тамо похрлили у таквом изобиљу да би за неколико година претворили Палестину и Сирију у неку Владимирску или Харковску губернију и очували све предности оних пола милиона хришћана и њихових пастира који су до сад тамо преживели после турског насиља“.
Тешко је замислити како би идеје митрополита Антонија могле да се претворе у живот, међутим, не треба сасвим искључити ни то да би се Византијска империја као нова, у новом облику после Првог светског рата и у другачијим околностима поново појавила као идеолошка надградња на месту Отоманске империје.
Уосталом, историја још није прошла свој пуни круг, а на Блиском Истоку све веома брзо сазрева и расте. Стога, сећајући се пада Константинопоља заједно са свима другима, бићемо окренути не само у прошлост, него и у будућност очекујући оно што нам она наговештава.
Ката