Пише Петар АКОПОВ
Амерички социолози су објавили резултате анкете представника руског естаблишмента и они показују да је подршка политици Владимира Путина унутар елите већа од просека у земљи. То је зачуђујуће само за оне који су се надали државном преврату врхушке у Русији, не примећују процес национализације елита.
Њујоршки универзитет „Хамилтон Колеџ“ организује своја истраживања у Русији једном у четири године почевши од 1993, и ових дана је објавио резултате анкете спроведене у фебруару – марту 2016.
Обављени су разговори са готово 250 руских руководилаца из Владе и председничке администрације, Парламента, државних и приватних компанија, науке и медија, армије и специјалних служби. Анкетирани су директори и њихови заменици, а у случају Парламента и Владе – Министри, заменици министара, посланици и сенатори. Анкетирање је било анонимно.
Анкетирани су питани о главним претњама за Русију, о Путину и партијама. Испоставило се да је елита више патриотски настројена него народ у целини. Јасно је да нису сви могли да одговоре искрено, осим тога, око 80 људи је одбило учешће у анкети, али је свеједно добијена репрезентативна анкета која је одразила расположења у горњим слојевима руске номенклатуре.
Већина испитаних од 79% сматра да је мало вероватно да ће у наредних 10 година Председник бити неко други а не Владимир Путин. Само мање од 18% сматра да ће бити обратно.
Око 79,4% сматра да је мало вероватно да ће нека друга партија, а не Јединствена Русија, у истом периоду бити на власт. Иако постоји цео низ назнака да се ситуација у Парламенту развија у правцу формирања нове „пропутинске већине“, што укључује и коалицију „медведа“ с другим политичким снагама.
Генерално, оцене садашњег политичког система приметно су позитивније у поређењу с претходним анкетама. Око 43% анкетираних сматра да постојећи политички систем највише одговара Русији. Предложено им је да изаберу између четири варијанте – совјетски систем у старом облику, совјетски систем у демократскијем облику, садашњи систем и демократија западног типа.
Године 2004, када је почело да се поставља то питање, као и 2008, највише гласова добио је демократизовани совјетски систем. Њега је сматрало оптималним до 40% представника елите. Садашњи систем је избио на прво место 2012 године и тада изабрало 30% анкетираних. Сада је ниво подршке порастао готово један и по пут. Број присталица западног модела је ранијих година варирао између 15 и 27%. Сада их има 19%.
Шта је узрок симпатија према садашњем систему? Тешко да је то задовољство због укупног стања у земљи, то како функционишу различити државни органи. Ту је највероватније у питању Путинов лични ауторитет, као и схватање важности снажне председничке власти. Да већи део елите не гледа на стање ствари у земљи кроз розе наочари и да адекватно процењује претње и изазове, види се из одговора на нека друга питања.
Предложено је да се изабере један од три фактора који представљају највећу претњу за националну безбедност – неспособност власти да се избори с унутрашњим проблемима, раст војне снаге САД и могућност избијања пограничних сукоба са другим чланицама ЗНД. На прво место 32% испитаника ставило је унутрашње проблеме. Схватање да највећу претњу по Русију представљају наши унутрашњи проблеми не мења се од 1993 године.
Истина, 90их је тако сматрало више од пола анкетираних, а 2004 године се њихов број се смањио на 22%. Међутим, 2008 и 2012 године је удео оних који на прво место стављају унутрашње проблеме порастао на готово 40%. Сада је приметно смањење забринутости, али још увек трећина руководећих кадрова сматра унутрашње руске проблеме главном опасношћу.
Они су испред терористичке претње, коју је као главну означило 22% испитаника. И то је исправно јер, ма колико били велики спољни изазови, ипак су, како сведочи и историја, узрок великих потреса увек биле унутрашње несугласице. Ако у земљи постоји снажна власт која тражи путеве за решавање најважнијих проблема заједно са друштвом, никаква спољна искушења нису критична.
Управо зато уистину мали број анкетираних сматра главном претњом за националну безбедност америчку војну моћ или пограничне сукобе – свега 7,4% и 4,5%. То су најнижи показатељи од када се анкета спроводи. Али, то није последица потцењивања претње, што планови атлантиста несумњиво јесу, а то се види из одговора на питање о односу САД према Русији.
Американци су питали руске руководиоце како би оценили однос Вашингтона према Москви и добили су рекордно висок број оних који су га окарактерисали као „прилично непријатељски“ или „веома непријатељски“ од 88%. То не само да је највећи показатељ откад се спроводи ово истраживање, он је чак и виши од просека на нивоу Русије.
Говори ли то о антиамериканизму руске елите, како већ интерпретирају резултате анкете у САД? Не, то говори пре свега о томе да наша номенклатура стиче способност да реално сагледава спољнополитичку ситуацију.
Наравно, томе су у приличној мери допринели украјинска криза и рат санкцијама. Ти догађаји су заиста отворили очи чак и космополитски и прозападно настројеним представницима руске елите. Зато и не чуди што је међу њима чак и виши него на нивоу целе Русије удео оних који не сматрају присаједињење Крима кршењем међународног права – 88,4%.
Виши од руског просека је и удео оних који сматрају да смо се умешали у сиријски конфликт да бисмо неутралисали и елиминисали опасност од ширења војних активности исламских екстремиста на територију Русије – 76%.
Веома је индикативан и одговор на питање о националним интересима Русије. Американци су предложили избор између две варијанте: да ли се они ограничавају на данашњу територију државе или се простиру ван граница земље. Током 90их и до краја 2000их апсолутна већина испитаника бирала је другу варијанту – између 88 и 64%. То је и разумљиво јер се постсовјетски простор увек сматрао зоном природних националних интереса. Међутим, од 2012 је приметна очигледна промена у свести елите. 2012. године само је 43% анкетираних изабрало тај одговор, а 56% је сматрало да Русија нема интересе ван граница РФ.
Објашњење за то је једноставно. До тада је достигнут максимум утицаја „офшор аристократије“, па је јасно да је међу испитанима било доста и њених представника. Али, исте године, после Путиновог повратка у Кремљ, пропао је покушај реванша „најбољих људи“ и многи од њих су изгубили своје функције или су просто отишли у иностранство, у зону својих „личних интереса“.
Тако да је и Путинов курс национализације и обнове елите, а не само сукоб са САД и борба за Украјину, довео до тога да се резултати анкете из 2016 године по том питању кардинално разликују од резултата четири године раније. Сада се мање од 18% испитаника слаже с тим да се национални интереси Русије ограничавају искључиво на њену територију, а више од 82% је „подржало експанзију земље“, како о томе пишу амерички истраживачи.
Али, то није експанзија. То је повратак. И то не само руском свету и на светску сцену, већ оном стању у земљи када елита није одвојена од народа, већ је његов део, изражава његове интересе и чује његово мишљење. Враћање на ситуација када национална елита штити националне, то јест заједничке интересе.
То је могуће само у случају када владајућу класу чине заиста најбољи људи у земљи, који су национално и државотворно оријентисани, преносе fakti.rs
Ката