Пише Дмитриј Дробњицки
fakti.rs
Превео Срђан Ђорђевић
Управо се навршило 28 година од историјске посете Роналда Регана Москви 1988 године. Не бих помињао овај незаокружени датум да не постоји жесток контраст између тада одлазећег америчког Председника и овог данашњег.
Реган је увек био прецизан у ставовима и искрен у својим проценама. Он је 1983 године истински сматрао Совјетски Савез „империјом зла“. А те 1988 више није. Он је допутовао у Совјетски Савез да се мири и полако, без журбе, преговара о даљем разоружању. То је била пријатељска посета, током које никакви споразуми нису потписани, али након ње је цео свет одахнуо. Хладни рат је био завршен, а „врућег“ неће ни бити.
Распад Совјетског Савеза још увек је био релативно далеко. Међутим, Реган није долазио да руши Совјетски Савез. Желео је да дефинише статус односа између две силе, као и векторе њиховог даљег развоја.
Већ тада су због овога жигосали Регана у његовој домовини!
Познати конзервативни мислилац Вилијам Бакли је уочи посете, преко свог тадашњег листа National Review, позвао је Председника или да откаже лет за Москву „под било којим изговором“ или, ако је већ сусрет са „комуњарама“ неизбежан, да примени једну једину тактику: „притисак, притисак и поново притисак“. А када је Бакли чуо, у директном програму, да Председник не сматра СССР „империјом зла“, одмах је почео да пореди ту ситуацију са фабулом из чувеног романа Џорџа Орвела.
А Бакли је један од идеолога савременог америчког конзервативизма. Да бисте разумели како размишљају Пол Рајан, Мит Ромни или Џон Мекејн, морате прочитати Вилијама Баклија. Тек при крају свог живота, критичар америчко-совјетског приближавања признао је исправност Реаганових поступака и сопствену грешку.
Како је подсетио његов пријатељ Џефри Харт, Вилијам је схватио трагедију конзервативног покрета који није био у стању да се дистанцира од администрације Џорџа Буша-млађег, направивши милитантни део своје идеологије и подржавши рат у Ираку.
Међутим, дугогодишњи Реганови сарадници и многи чланови његовог тима у потпуности су подржали Председника САД.
Либертаријанац Рон Пол, иако се размимоилазио са шефом државе у погледима на економију и буџетски дефицит, отопљавање односа са СССР је подржао. У својој недавно објављеној књизи „Мачеве претопити у плугове“ Пол јасно описује Регана као много мањег „јастреба“ од Била Клинтона и Буша-млађег.
Истакнути Реганови пријатељи као што су Патрик Бјукенен, Ден Рорабахер и Пол Крејг Робертс сматрају империјалистичко понашање америчких лидера крајем XX и почетком XXI века „грешком“ и „катастрофом“, узрокованом одступањем од „духа реганизма“.
У марту 2014 године, када су у Представничком дому разматрали предлог закона о помоћи Украјини, Рорабахер је био једини који је снажно иступио против, као и против санкционог притиска на Русију.
„Посветио сам практично цео свој живот томе да се победи комунизам. Ми нисмо хтели да будемо непријатељи руског народа, ми смо се борили против совјетске претње. А ево сада имамо ситуацију у којој је јасно видљиво противречје националних интереса. И уместо да играмо конструктивну улогу, ми распирујемо непријатељство. Многи људи не схватају да Русија има своје националне интересе, као што ми имамо наше националне интересе, и да морамо тражити путеве приближавања и пријатељства, схватајући да смо две велике силе, у којима постоји претња националним интересима“, рекао је он тада.
Роналд Реган се активно борио против комунизма из дубоких верских уверења. Посетивши СССР, он је схватио да комунистичка претња више не постоји. И то, не зато што је неколико месеци раније био ратификован још један споразум о смањењу ракетног оружја, већ зато што је схватио да егзистенцијални непријатељ више не постоји.
Ненси Реган се касније сећала да је на Роналда неизбрисив утисак оставила посета храмовима Кремља и Свето-Даниловог манастира. Лидер САД је био пријатно изненађен и дијалогом са совјетским народом на Црвеном тргу, Старом Арбату и унутар зидина Московског државног универзитета.
И зато је, на директно питање дописника, сматра ли да је Совјетски Савез „империја зла“, Реган искрено одговорио: „Не“. Када су покушали да га подсете на речи, изговорене 1983 године, Председник је са разоружавајућом искреношћу рекао: „Ја сам то говорио о потпуно другој империји“.
Упркос чињеници да се многима у Вашингтону није свиђао „нови Реган“, Председник САД је наставио по своме. Снага његовог ауторитета је била толико велика да је током целог свог мандата Џорџ Буш-старији у целини следио линију свог бившег патрона.
Већ тада су неоконзервативци у Овалном салону говорили о будућем „америчком веку“, већ је дозревала у недрима администрације злокобна „доктрина Вулфовица“, али ширење НАТО на исток још је била табу тема, управо зато што је одлазећи Реган оставио недвосмислени тестамент: живети у миру и пријатељству.
Садашњи амерички Председник, иако је почео као безусловни миротворац, оставља свету потпуно нејасну поруку. Желећи да остави своје спољнополитичко наслеђе, он је на крају свог другог мандата започео бурну активност на међународној арени. Закључио је договор са Ираном, обновио дипломатске односе са Кубом, обавио прву званичну пријатељску посету Вијетнаму.
Морамо признати да је, упркос половичности постигнутих споразума и очигледном недостатку времена да завршетак започетог, ипак доста тога направљено. Узмимо, на пример иранско-америчке односе. Њихово отопљавање озбиљно подрива позиција Саудијске Арабије и осталих монархија Персијског залива као једног од главних центара моћи на Блиском истоку.
Не сме се заборавити да је главни развојни центар Арапског пролећа био управо у Ријаду, а не у Вашингтону. Осим тога, можда неће проћи ни десет година, а ослобођени од санкција Иран може постати нова тачка брзог економског раста, чије перспективе је тешко проценити. Сигурно сте чули о „иранском економском чуду“. Да не помињем чињеницу да без учешћа Ирана о било каквој победи над «исламском државом» и окончању грађанског рата у Сирији на може бити говора.
Кубански и вијетнамски пројекти су исто тако преспективни. Они су започети релативно скоро, и зато их следећи Председник САД још увек може окончати. Међутим, постоји бар јасан став одлазеће администрације: тражити узајамно разумевање и путеве приближавања ставова.
Ако је нешто остало нејасно, онда су то руско-амерички односи. Обама и његово особље тврдоглаво одбијају да назову ово шта се дешава између наших земаља „новим хладним ратом“, иако новинари и стручњаци широм света само о томе говоре. Измишљен је чак нови термин – „Хладни рат 2.0“.
Међутим, лауерату Нобелове награде за мир, Председнику који је изабран под слоганима „Нада“ и „Промене“, који је послао у Москву дугме за „ресетовање“, веома је тешко да призна да је само успео да поквари односе са Русијом, да их је малтене вратио у дане гвоздене завесе.
Пропаганда може до миле воље трубити о „Путиновом агресивном понашању“, али сам са собом Обама не може не признати кривицу за своје неуспехе и неспособност да се носи са притужбама.
Захлађење односа између две земље почело је много пре присаједињења Крима. Прво се десила прича са Едвардом Сноуденом, који је новинаре известио о тоталном шпијунирању NSA свих грађана САД, побегао и добио азил у нашој земљи. Затим је Русија пресекла иницијативу са сиријским хемијским оружјем. Сваки пут је Обама упадао у изнудицу – у ситуацију у којој сваки потез доводи до негативних последица.
Обама се љутио све више и више. Ствари су биле дошле дотле да су САД претиле да ће бојкотовати Олимпијаду у Сочију. Све се ово десило пре пуча у Кијеву. Пре кримског референдума. И пре почетка сукоба у Донбасу. Санкција још увек није било, али су односи били гори него икада.
Штавише, 2015 године је лист The New York Times објавио новинарско истраживање у коме је указано да су државни удар у Украјини припремили неоконзервативци иза Обамини леђа и део америчких обавештајних служби.
Обама, почевши своје председниковање осудом америчког диктата у односима са другим земљама и ватреним говором у Прагу 2009 године, обећавајући мир и просперитет човечанству, на крају је завршио у најгорим односима са Русијом у последњих 25 година. Чак и када се завршила владавина Џорџа Буша, односи су били бољи.
Најгоре од свега у овој ситуацији је то што Американци и већина становника планете не разумеју шта се конкретно дешава између наше две земље. Да ли је то привремено погоршање односа? Просто размимоилажење? Оно познато „ко се бије – тај се воли“? Или је ово стопостотни хладни рат, тоталан и дуг?
Ако је ово и даље хладни рат, онда би се на територији ратом разорене Сирије водио у крајњем случају хибридни рат између нас и САД. Али, ништа слично се не дешава. Напротив, две земље заједнички присиљавају стране у сукобу, неповезане са ИД, на закључивање мира.
Али, ако ово није Хладни рат, чему онда санкције и непријатељска реторика? Зашто још увек нису удружене снаге у борби против међународног тероризма? И све док ова недефинисаност не буде превазиђена, свет ће се даље делити. А ко ће од тога имати корист? Тврдоглаве НАТО бирократе, балтички ултраши, украјински националисти, исламски терористи.
Истине ради, морамо признати да Барак Обама није суштински склон агресивности. Али, ни да обузда своје „јастребове“ он такође не може. Он није успео да побољша односе са Русијом и, уместо да покуша поново, он једноставно не ради ништа. Окренуо је леђа проблему, као да и не постоји. Тешко је претпоставити шта би сада урадио Реган. Још је теже данас замислити пријатељску посету Обаме Москви. Иако би требало да до ње дође!
Земље су тада веровале једна другој много мање. И узајамних претензија је било много више, него сада. И бојевих глава је било више. Људи наших земаља нису комуницирали, нису познавали једни друге. И санкције су тада биле неупоредиве са данашњим. Украјина, Сирија, Сноуден су ситнице у поређењу са бременом које је било на леђима лидера СССР и САД 1988 године. Свака тачка на мапи изван територије земаља-чланица НАТО и Варшавског пакта је била проблематична и спорна.
Ипак, Реган је одлучио да дође и пружи руку. Свет је, по његовом мишљењу, био вредан свих међусобних уступака. Али, за то морате бити Реган. Обама, на жалост, није Реган.
Стога ћемо морати да сачекамо пола године.
Ката