Пар дана након што сам написла БЕОГРАЂАНИ КАО ЈЕДАН..ШАЛТЕРУШЕ, СРАМ ВАС БИЛО, пронашла сам овај текст Уроша Јелића..
Погодио је право у центар и моје мисли преточио у речи..
Није важно да ли сте одувек овде, да ли сте дошли јуче или сте само у пролазу. Да се разумемо, немам жељу да вређам било кога, ви сте то што јесте, а ако не желите да се мењате, онда ово заиста није ваш град, а то неће бити ни један други на целом свету.
Ово је град свих нас.
Али ја сам одувек био овде и намеравам ту да останем. Ја сам сваки крај, свака улица, свако упаљено светло које видите на зградама. Ја сам црвено, зелено и жуто светло на семафору. Ја сам сваки дах који се испусти, сваки леп и ружан тренутак. Ја јесам сам овај град.
Ја сам сваки комадић ђубрета који баците на улицу, свака неугашена цигарета на асфалту, свака изговорена ружна реч, сваки непријатан тренутак. Ја сам можда невидљив, али увек сам ту. Не примећујете ме јер нисам ви. Ја за вас не постојим, а и када помислите на мене, то радите са циничним осмехом.
Ја сам све супротно од онога што сте ви.
Живим у овом граду, рођен сам у њему и волим га. Ви не. За вас је то само још једна станица ка непознатом. И зато вам није стало. Гурате се да будете први, да будете виђени или само примећени без обзира на цену, без обзира на све. Мрзите успешне, уместо да учите од њих.
Да ли ће вам бити стало и након доласка на одредиште?
Ја улицама ходам поносно, јер су то моје улице. То су моја сећања и моја будућност. Нигде не журим јер знам да ћу стићи тамо где сам кренуо.
Не прљам их, јер оне су мој путоказ, а без тога, сви смо изгубљени.
Склањам се у уским пролазима да људи прођу и кажем „изволите“. Заузврат добијам само мук и погнуту главу. Захваљујем се и кад треба и кад то не очекујете, јер ово је мој град и волим га, као и све људе у њему.
Није ми тешко. Заиста.
Као што ми није тешко да се суздржим и не упалим цигарету у згради или лифту. Не мрзи ме да одшетам до контејнера и бацим ђубре.
Није ми тешко да на пешачком пропустим ауто, као ни да сачекам пешака да га пређе.
Не гурам се на вратима продавница и аутобуса јер ми је отац давно упростио ствари: „Ма колико журио, брже ћеш обавити посао ако унутра има мање људи“. Зато ћу вас увек пустити да изађете, где год се налазите. Уступићемо место старијима и трудницама, мада опет, увек стојим. Млад сам и могу.
Јављам се свима, јер ово јесте мој град и ви сте ми комшије, желели то или не.
Хвала и изволите су речи које мој град жели да чује. То су речи које измамљују усмех код људи који их нису чули годинама, то су речи које нас чине грађанима. Нема ту срамоте. Или сам барем тако научен.
Не свађам се у реду, напротив, пропуштам људе испред себе када год могу. Желим да им олакшам. А опет добијам погнуте главе и осећај срамоте.
Имам породицу. Ни они нису другачији. Није битно одакле су дошли, ту су. Ово је и њихов град. И чине све да то и остане.
Не кривимо никога, напротив, помажемо – свима. Имамо кућне љубимце. Волимо их и не остављамо на улици, напротив, хранимо и оне који су имали ту несрећу да заврше на хладном бетону. Дајемо када год можемо и не осећамо да губимо било шта. Напротив.
Све што дајемо дајемо овом граду, дајемо његовој историји и прецима. Дајемо људима, али и животињама које су они проклели.
Нико није у пролазу, сви су гости који ће можда одлучити да остану, и зато желим да им буде пријатно.
Желим да виде чисте улице, насмејана лица и оно што овај град јесте.
Али знам и шта није. Он није ваша лична својина, није успутна станица нити кривац за сва зла. Он је увек био ту, и у добру, и злу, а где сте ви били?
Он је оно шта ми од њега створимо.
А због наше креације многи су отишли. Мисли су да њихова пристојност и виђење света немају шта да траже на овим улицама прекирвеним бесом и незадовољством. Њихове вредности гледане су као мане, њихова доброта за многе је била мета, а манири и знање били су слабост.
Постали су сенке. Баш као и овај град. Светло сада обасјава бахатост, немар, непристојност и нељудскост.
Шта је пошло по злу? Човек може да изгуби материјална добра из много разлога, али сам мора да се одрекне оних духовних, људских и грађанских. Човечност нико не може да нам узме.
Сами бирамо своје непријатеље, пријатеље и живот. Сами одлучујемо о својим поступцима и жељама. Други су ту само да нам помогну, ако им дозволимо.
Ако исказујемо мржњу, нетрпељивост и бес, шта можемо да очекујемо заузврат? У каквом бисмо онда граду живели, и да ли бисмо то хтели?
Ката