Извод из текста Мата Кенарда и Клера Провоста
fakti.rs
Кунард здање у Ливерпулу је смештено на обали реке Мерсеј и градског историјског пристаништа. Управо је са тог места град почео да се развија, као главно чвориште у послу трансатлантског ропства, а профит је долазио кроз „трговачки троугао“ извоза робе и оружја у Африку, окованих робова у Америку и шећера, памука и рума који су бродови у повратку доносили у Ливерпул.
Мрачна историја још одјекује кроз називе појединих улица. Верује се да је Пени Лејн, коју су прославили Битлси, добила име по најистакнутијем градском трговцу робовима из XVIII века Џејмсу Пенију.
Лета 2014, пристаниште је било место савременијег састанка британских трговаца: „Међународног фестивала бизниса“, окренутог ка владиној промоцији извоза оружја, као „најважније „витрине“ за међународну трговину од 1951 године“.
Током више од 50 дана је фестивал угостио десетине хиљада британских фирми и предузетника кроз радионице и догађаје који су организовани ради умрежавања, а који су предузећима обећавали „изузетну шансу да успоставе нова међународна комерцијална партнерства“.
У Кунарду је Најџел Петерс је крочио на подијум и накашљао се и поставио питање: „Колико ово вреди?“.
Стојећи на монтажној бини, објавио је да тамо има посла за 70 – 100 милијарди долара.
То тело, које финансира Влада, се зове Aid-Funded Business Service и његов задатак је да пружа помоћ британским компанијама да – извозе.
Као директор ове посебне јединице до 2015 године, Петерс се специјализовао у помагању британским компанијама да остваре профит од уговора који се финансирају од новца пореских обвезника помоћу кога би требало да се оконча сиромаштво у свету.
„Тамо је развој и бизнис хуманитарне помоћи. То је значајан посао, а ми смо овде да вам помогнемо да освојите део тога. Добродошли у свет бизниса помоћи“, рекао се Питерс уз широк осмех.
Када Владе обећају новчану помоћ, она се ретко предаје сиромашним држава у кешу. Помоћ која се даје Владама сиромашних земаља директно износила је свега 9,5 милијарди долара од 165 милијарди долара колико је током 2014 године потрошено на помоћ. Дакле, 6%. Где иде остатак?
Донаторске земље попут Велике Британије и САД троше много свог новца за помоћ кроз НВО, УН и приватне извођаче. Милијарде долара се сваке године потроше на плаћање роба и услуга за све: од лекова до консултаната.
„Активности које УН спроводе за очување мира, сузбијање глади, ублажавање последица катастрофа, хитну помоћ, ми видимо као могућност за посао“, каже Питерс.
„Видимо многе добре шансе за вас који се бавите послом везаним за ублажавање последица катастрофа или глади, било да је реч о природним непогодама или онима које је изазвала људска рука, које видимо у земљама са избегличким камповима попут Сирије и Ирака“, рекао је.
За неке компаније, помоћ је вредан извор прихода, а за друге пословни модел. Мала група приватних контрактора «Beltway Bandits“, чије је примарно седиште у Вашингтону, дуго је доминирала у послу помоћи која је долазила од USAID, америчке Агенције за међународни развој, и која троши новац од помоћи.
Један од највећих корисника овог бизниса британске помоћи је Crown Agents. Друге компаније су основане само да би искористиле ове пословне могућности. У многим европским градовима се организују догађаји као што је овај у Ливерпулу.
„Зашто треба да гледате шта ради УН? Која је сврха? Па, за вас као компаније то је добро извозно тржиште. За вас и ваше колеге, у томе дефинитивно има и оног фактора „доброг осећаја“, јер је то део вашег CSR-а (корпоративна друштвена одговорност). И на крају, можда и најважније, сигурни сте да ћете бити плаћени. УН улази у посао само када је буџет већ обезбеђен “, каже Елеанор Баха, аташе британског Aid-Funded Business Service.
Дуго већ постоји „индустрија помоћи“. Компаније и консултанти који хрле ка профиту, узимајући од помоћи коју су Владе намениле светској сиротињи. У неким донаторским земљама је помоћ формално „везана“. Уговоре морају добити компаније из богате земље која „даје“ паре. У САД, највећем званичном донатору на свету, „везивање“ помоћи је довело до екстремних случајева гигантског мултинационалног профитирања од овог заштићеног бизниса.
Међу главним корисницима мултимилионске помоћи за храну су велики трговински ланци Cargill, ADM и Bunge, који су добили лавовски део уговора за пшеницу и друге потрепштине које ће бити отпремљене из Америке у сиромашне земље – бродовима са америчком заставом.
Са друге стране Атлантика, Велика Британија је своју помоћ „ујединила“ пре 15 година, после оштре критике у кампањи цивилног друштва у којој је захтевано да помоћ буде искључена из британских комерцијалних интереса, да не подржава домаћи бизнис, него да буде усмерена на окончање сиромаштва у земљама у развоју. Упркос чињеници да британска помоћ није „везана“, више од 90% највећих британских уговора о помоћи иде британским фирмама.
Али, после светске финансијске кризе 2007-2008, видљивост и снага великих корпорација у међународној помоћи и развоју добила је још веће размере.
Док се они богате под хуманитарним плаштом, сваких ПЕТ СЕКУНДИ у свету умре по једно дете..
Ката