Пише Александр чаленко, новинар из Кијева
fakti.rs
Превела Ксенија Трајковић
Они који се интересују за Донбас су одавно обратили пажњу на константну интернет-комуникацију коју од овог пролећа реализује лидер Доњецке Републике Александар Захарченко. Са становништвом украјинских области Харковске и Одеске и делом ДНР који се у овом тренутку налази под контролом Украјине.
На реду су и друге области које се од 2014 већ уобичајено убрајају у Новорусију. Очигледно је да то нису неке једнократне акције, већ рад са одређеним циљем и то далекосежним.
О томе говори и пажљиво припремање директних линија. Унапред се саопштава датум када ће Захарченко одговарати на питања и изводе се потребне мере за заштиту од Службе безбедности Украјине интернет линија предвиђених за постављање питања. Приметан је и широк спектар питања на које Захарченко мора да одговара. У извесној мери, то је опонашање Путина.
Занимљиво је да сличне мере не спроводи Игор Плотњицки, лидер Луганске Републике, већ само Захарченко. Намеће се питање: да ли од њега желе да направе Великог Боса.
Вероватно овог пролећа може да почне реанимација „пројекта Новорусија”, који може да постане и додатни фактор за притисак на Кијев како би се приморао да заиста реализује „Минск-2”, а не да фантазира о некој „полицијској мисији ОЕБС”.
У том пројекту, Захарченко се види као лидер Новорусије, њен Че Гевара, а Донбас као нешто налик на Кубу, која је била Мека за све латиноамеричке револуционаре, политичаре и државне посленике левичарске оријентације. Сличну улогу Донбас треба да одигра за Новорусију.
Годину дана пре евромајдана, будући да сам још тада био кијевски проруски новинар, отворено сам говорио украјинским националистима да се узалуд надају да ће добити неограничену власт над руском Украјином након што склоне Виктора Јануковича, који се умногоме понашао издајнички и кукавички, али је ипак, проруским грађанима изгледао као њихов главни и пуноправни представник.
Сада Захарченко представља интересе грађана руског југоистока, а „директне линије” са њим – само су почетак његовог представљања као лидера Новорусије.
Зашто је одлучено да, као политички пројекат, Новорусија „васкрсне”?
Треба знати да је Новорусија половина укупне територије Украјине. То је средиште руске Украјине, то је 70-80% укупне индустријске производње земље. То је половина свих украјинских грађана, око 20-22 милиона људи. Ако се узме у обзир да су те територије индустријске и градске, онда је јасно да је ту и квалитет већи, односно, ради се о великом броју стручњака са високим образовањем.
Без Новорусије, Украјина се претвара у заосталу, сиромашну, депресивну пољопривредну земљу, која уз то нема излаз на море. Таква земља неће бити агресивна, неће више бити опасна, независно од тога да ли ће југоисток постати независан од ње или ће се формално налазити у њеном саставу након што са њом формира конфедерацију, јер га ни у првој ни у другој варијанти Кијев неће контролисати.
Ипак, са скепсом неко може да констатује: О каквом васкрсавању „пројекта Новорусије” може да се говори ако њен већи део контролише Украјина, а реално је независна само трећина Донбаса – ДНР и ЛНР? Сем тога, тешко да ће донбаске новоруске републике прећи у офанзиву. То је немогуће, јер ће то довести до пооштравања западних санкција против Русије.
Упркос свему томе, може се говорити о „Руском пролећу-2”, о новом устанку у Новорусији. Управо за њу се припремају Доњецк и Луганск. Управо зато сада и представљају Захарченка као лидера Новоросије. У Новорусији нису ишчезли протест и мржња против бандеровске Украјине. Прорсуко расположење је и даље снажно.
„Већ трећи дан сам у Одеској области. Могу да кажем да сам се срео са много људи који, благо речено изражавају симпатије према Русији. Потрудио сам се и сетио где сам то слушао у пролеће 2014”, каже ратни дописник Роман Бочкало из Кијева, након недавне посете Одеске области.
Бочкал објављује фотографије обичног сељака који спокојно вози бицикл, у јакни са натписом „Русија” на леђима и сликом двоглавог орла. Он у пртљажнику вози и две мале девојчице и ничега се не плаши зато што зна да му се ништа неће десити због тог „ватништва”. Ето, то је тај Захарченков „електорат” који у Новорусији чини огромну већину.
„Руско пролеће” није победило 2014 само зато што нико није припремао устанак, није организовао, све се у ходу учило. То је био излив народног незадовољства, а не развој догађаја по унапред јасно одређеном плану.
Они који често долазе у Доњецк и Луганск и имају могућност да се сретну са првим личностима двеју република, знају да се протекле две године одвијала не само изградња државе, него и припремање будућих руководилаца који би у случају поновног устанка могли да руководе и да преузму управљање на ослобођеним територијама.
Научена је лекција из 2014: Више нико никакву махновштину, мучења и подруме неће допустити, као што је то било пре две године у Донбасу када је претходна власт побегла, а нова се још није појавила. Нови руководиоци заузеће места политичке и руководеће елите која је побегла у Кијев.
Након тога, Новорусија ће формално остати у Украјини, али је Кијев више неће контролисати. Новорусија неће одмах моћи да добије независност, али Запад треба да се навикне на чињеницу да та територија није Украјина.
За сада ће Новорусија бити под неформалним протекторатом Москве. У ДНР и ЛНР рубља је већ уведена у оптицај као и руски стандарди, почев од економије до образовања.
Тек после тога Кијев и украјински олигарси пристаће на конфедерацију као једини могући компромис, да не би изгубили новоруску индустрију, да не би изгубили све.
Ката