Дмитриј Скворцов
Свети синод Руске православне цркве је хитно сазван 13 јуна и званично је прогласио немогућност учешћа делегације РПЦ на Свеправославном Сабору који је, на иницијативу Патријарха Константинопоља, био заказан за 18-27 јуна на Криту.
Након одбијања Руске православне цркве да учествује, може се са пуним уверењем рећи да Сабор више не постоји. Барем не на начин како је то планирано.
Чак и ако такозвани Васељенски Патријарх (не више од историјског назива за некада прву Патријаршију већ одавно мртвог царства) и одржи некакав Сабор представника помесних Цркава, он свакако неће бити свеправославан и самим тим његове одлуке неће бити обавезујуће за друге Патријархе и Митрополите.
Више од самог „Сабора“, заинтересовао ме је тренутни Патријарх Цариградски (Васељенски) Вартоломеј који је, према бројним сведочењима, заправо марионета Стејт департмента (у САД буџету постоји ставка „наш човек у Православљу“) и криптокатолик (тајни присталица католичке догме о непогрешивости римског Папе који директно влада земаљском црквом, док је у Православљу постављен принцип саборности – једнакост гласова свих Епископа и мирјана). Сходно томе, сам Вартоломеј себе види као „православног Папу“, покушавајући да игнорише принцип саборности а, у случају сједињења Православља и Римокатолицизма, доделио би себи улогу „намесника Папе на Истоку“.
Сав рад «првог међу једнакима» (раних 90их година) је био посвећен унутрашњем разарању темеља Православља путем зближавања са Римокатолицима и борбе са Руском Црквом као једином силом у свету данас која може да се супротстави екуменизму (у циљу „мешање вере“).
Врхунцем ове екуменске активности се, у овом тренутку, може сматрати предлог, који је на листи разматрања на заказаном „Сабору“, под називом „Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света“.
С друге стране, екуменско крило постоји и у Руској Цркви. Његов духовни покровитељ је био шеф Одељења за спољне црквене односе 60-70их година Митрополит Никодим Ротов. Године 1989 је ово Одељење водио лични секретар Митрополита Никодима, који је умро током посете Папи, а данас Патријарх московски Кирил. У фебруару 2016, на архијерејском сабору РПЦ, Патријарх Кирил је инсистирао да Руска Црква прихвати документ „Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света“ (дакле, на свеправославном сабору је требало само да се званично тај документ потпише).
Међутим, овај документ је изазвао бујицу негодовања и међу мирјанима и међу монасима и свештенством и то не само у московској Патријаршији, већ и у другим помесним црквама. Након што су Бугарска, Грузијска, Српска и Антиохијска Црква отказале учешће на „Сабору“, и РПЦ је такође признала да „свеправославни Сабор“ у таквим околностима губи свој смисао.
На тај начин, можемо рећи да је ортодоксно (грчка реч за «православно») крило Православне Цркве однело победу.
Ката