Пише: Станислав Стремидловски
fakti.rs
Превела Ксенија Трајковић
Московска Патријаршија је одустала од учешћа на Свеправославном сабору, који је требало да буде отворен 16 јуна и да траје све док се не реше несугласице, због одсуства жеље других помесних цркава да му присуствују.
Руководилац Одељења московске Патријаршије за спољне црквене односе Митрополит Иларион је напоменуо да се у последње време у Православним црквама појачала критика процеса припрема за тај догађај. Негативни тонови су се чули и у самој РПЦ али „ смо настојали да одвојимо жито од кукоља, узели у обзир мишљење јавности и унели корекције у два предлога саборских документа“, рекао је Иларион.
Он је истакао и да је Москва стално инсистирала на принципу консензуса, односно на присуству свих помесних цркава на Сабору, јер без макар једне цркве, нема консензуса.
По речима Митрополита Илариона, такве сагласности није било још у јануару на предсаборском саветовању Синоксису у Швајцарској, када је антиохијска Патријаршија упозорила да није спремна да иде на Крит у ситуацији у којој нема напретка у њеном спору са јерусалимском Патријаршијом због канонске припадности Катара.
А у међуцрквеним односима постоје проблеми и код других помесних цркава. Између осталих, српски Патријарх се спори са румунским након што је овај основао своју Епархију на српској канонској територији. Москва износи своје приговоре Букурешту након што су Румуни основали Епархију и у Молдавији коју РПЦ сматра својом.
Такође, 1996 године је константинопољска Патријаршија основала паралелну јурисдикцију у Естонији и изразила незадовољство чињеницом да на Свеправославни сабор није позвана православна црква у Америци.
Дакле, познато је да на Свеправославном сабору није било планирано разматрање озбиљних богословских питања. Произлази да се његов сазив и рад видео као увежбавање механизама за усаглашавање интереса помесних цркава и као својеврсна арбитража на којој би Патријарси и Митрополити могли конструктивно да се међусобно договоре и реше проблеме у односима између цркава без изношења спорова у јавност.
Историјске околности склопиле су се тако да је та арбитража пролазила под утицајем снажне власти империје, како је то било у време Византије. Али, сада је и Константинопољ одавно Истанбул, а уместо хришћанског императора тамо је турски Председник-исламиста и зато су цркве морале да науче да се самостално договарају. На улогу „Председника арбитраже“ претендовали су Константинопољска патријаршија и њен поглавар Патријарх Вартоломеј.
Питање је било у томе које методе изабрати.
«Ако једна или неколико Цркава не буду на сабору, донете одлуке свеједно ће имати обавезујући карактер за све Православне цркве. Ако нека Црква жели да оде и не учествује у раду, мислим да би то био тужан израз њене сопствене маргинализације», рекао је архиђакон константинопољске Патријаршије Јоанис Хрисавгис, који ужива поверење Патријарха Вартоломеја, у интервјуу за амерички портал Crux.
Другим речима, ради се о томе да се искористи принцип квалификоване или чак просте већине. Против тога су иступиле друге Цркве, посебно руска Православна црква која је инсистирала на принципу пуног консензуса, сматрајући да је сагласност свих стрна арбитраже са донетом одлуком важнија него само тражење решења и његово потврђивање. Просто гласање и наметање овог или оног мишљења изазивало би нова расположења и увреде које би и у будућности квариле односе између цркава.
Узимајући у обзир да су Цркве крајње инертне институције и да се ревизија односа формираних између њих одвија веома тешко и прилично ретко, брзе одлуке изгласане по моделу политичких технологија би постале права катастрофа.
Судећи по томе што су Антиохијска, Бугарска, Грузијска и Српска црква на крају одустале од доласка на Сабор, па константинопољска Патријаршија и Патријарх после одмеравања нису стекли потребну тежину, показало се да је Фанар сувише „лак“ да би могла да му се повери одговорна улога главног арбитра.
А даље?
Понекад се са стране боље види. Зато наводим мишљење аустријског католичког издања Kathpress. По његовој процени, отварање рада Сабора на крају ће углавном зависити од реаговања московске и константинопољске Патријаршије. Ако РПЦ остане код куће, Сабор неће успети, чак и ако не буде званично отказан. То ће негативно утицати на рејтинг константинопољског Патријарха Вартоломеја, главног иницијатора сазива Свеправославног сабора.
Иако ватиканско новинско издање L’Osservatore Romano, говорећи о јавним приговорима који су раније изречени, истиче да московска Патријаршија није њихова покретачка снага како би могли неки да помисле, већ је сигнал дала бугарска, а затим Патријаршије Антиохије и Србије, које нису биле познате по свом принципијелном непријатељству према идеји о сазивању Сабора.
Постоји још једна занимљива нијанса. Секретар Синода украјинске православне цркве кијевске Патријаршије архиепископ Јевстратије је изјавио за портал Кредо да је „сусрет Патријарха Кирила са Папом римским који се десио 12 фебруара, утицао на припремање Сабора“ и да он мисли „да ће се тог сусрета више пута сетити у контексту овог Сабора како се год буде одвијала ситуација“.
А шта би то требало да значи?
Ката