„Зашто је Србији тешко да уведе санкције Русији?“ – наслов је ауторског текста украјинског амбасадора у Србији, Олександра Александровића. Преносимо га у целости.
„Постоји много спекулација код српских политичара око западних санкција против Русије. Најчешће можемо да чујемо од њих: „Ми нећемо никада подржати санкције против Русије, пошто је Србија била под санкцијама пре 25 година и ми добро знамо како се то тешко подноси код обичних људи.”
Међутим, да погледамо шта у ствари представљају санкције против Русије:
1. Дипломатске санкције, што значи да се не организују билатерални и мултилатерални скупови са Русијом, отказују се састанци Г8, ЕУ–Русија и НАТО–Русија на високом нивоу, и елиминише се приступ Русије ОЕЦД-у и Међународној енергетској агенцији, поништава се нови споразум између ЕУ и Русије.
2. Блокирање издавања виза и замрзавање актива у западним банкама за 149 особа и 37 правних лица, укључујући политичаре, медије, војнике и бизнисмене који су учествовали у агресији против Украјине.
3. Ограничења која се тичу Крима, укључујући забрану извоза и увоза, улагања, туризма, пружања услуга или техничке подршке на окупираном полуострву.
4. Забрана продаје или куповине наоружања, војне опреме.
5. Ограничења извоза опреме и технологија у области енергетике, посебно у области нафтне индустрије.
6. Забрана набавке акција и других финансијских инструмената одређених руских банака и компанија.
И, то је то. Нема ту неких других западних санкција против Русије. Нема забране увоза хране и других мера које би могле да погоде становништво.
Када српски политичари кажу свом народу да се Београд никада неће придружити санкцијама против свог пријатеља Москве, не би било лоше да ти исти политичари кажу и како је Русија 1992. године подржала санкције УН против Србије
Управо је Русија та која је увела ембарго на увоз неке хране са Запада. Можда сте видели на телевизијама како руски булдожери уништавају италијански пармезан, шпанске поморанџе или турски парадајз. Сама руска влада не даје свом становништву могућност да једе западну храну.
Зашто је онда за Србију толико тешко да се придружи санкцијама против Русије? Да ли Србија продаје нафтне технологије или наоружање у Русију? Да ли Србија даје банкарске кредите за Русију? Напротив.
И на крају, када српски политичари кажу свом народу да се Београд никада неће придружити санкцијама против свог пријатеља Москве, не би било лоше да ти исти политичари не забораве да кажу и како је Русија 1992. године подржала санкције УН против Србије, укључујући и забрану увоза хране.“
*Амбасадор Украјине у Републици Србији
Коментар редакције Новинског фронта (News Front):
Текст амбасадора Олександрa Александровића није изненађње. Раније се овај дипломата залагао да Срби не треба да носе ленту Светог Ђорђа, а затим на конференцији познате организације ЦЕАС говорио о „дугогодишњим припремама Путина за анексију Крима“, а затим је отишао још даље: у сарадњи са мађарским (!) конзулатима у Србији и Украјини укључио у политичку акцију децу, ученике из Војводине.
Али, питање је постављено – потребно је одговорити.
Контра-мере Москве су биле логичан и разуман одговор на игнорисање воље становника Крима, на неутемељене оптужбе за изазивања рата у Донбасу, покушаји изолације (Г8, Европски парламент, итд.), као и ограничења против руских грађана и компанија. Ако господин украјински амбасадор верује да је Русија требало да тихо трпи блаћење, ту се, нажалост, преварио.
Увођење ембарга на прехрамбене производе више није само „исправан“, већ и аутоматски одговор свих који се придруже оптужбама и санкцијама против Москве. И зашто господин Александровић тврди да је његова лична русофобија разлог да лиши прихода српске пољопривреднике који су добили јединствену прилику у Европи да тргују са Русијом у пољопривредној сфери, није јасно. Као разлог Александровић је навео пример уништавања производа – што се заиста и догодило и са правом – да би се заплашили многи добављачи који крше руски закон. Амбасадор жели исту судбину воћа и поврћа из Србије које пажљиво узгајају српски сељаци?
Може се схватити да Украјинац, у контексту сложених односа са Русијом по питању гаса, убеђује Србе да санкције нису страшне, наводећи њих као пример. Ипак, треба имати на уму да у привреди постоје и друге индустрије.
Поред тога, дипломата би требало да зна какво је јавно мњење у земљи у којој ради, чак и ако су то резултати анкета, и да руководство земље не позива на акције које би могле да испровоцирају социјалне тензије. Ситуација у региону је већ тешка, фали само још активно учешће украјинског фактора.
Украјини „евроатлантске интеграције“ ништа добро нису донеле – тако да она њих не би требало да намеће остатку Словена.
News Front/ „Политика“