Поводом текста украјинског амбасадора, од 15. јуна
Аутор: Владислав Јовановић
У недавно објављеном тексту у „Политици” под насловом „Зашто је Србији тешко да уведе санкције Русији?”, амбасадор Украјине господин Олександр Александрович изразио је чуђење што наша земља није завела санкције Руској Федерацији које је увела ЕУ, чији пуноправни члан Србија жели да постане. Инспирисан старозаветним талионским учењем, амбасадор је подсетио да је Руска Федерација подржала својевремено увођење санкција нашој земљи у Савету безбедности ОУН.
Уважени господин амбасадор изгледа да не схвата да је питање увођења санкција некој земљи за Србију принципијелно питање, а не питање политичке целисходности.
Као жртва најсвеобухватнијих санкција икада уведених према некој земљи Србија не може бити њихов подржавалац (на страну то што су оне уведене насупрот извештају генералног секретара ОУН Бутроса Бутроса Галија да више не постоје разлози за њихово разматрање, чије достављање члановима Савета безбедности је било задржано под неразјашњеним околностима).
Економске санкције су у бити одмазда. Оне су формално уперене против политичког руководства циљане државе, али највише погађају најшире слојеве становништва, пре свега средњу класу.
Геноцидност санкција као средство одмазде најбоље илуструје изјава тадашње америчке сталне представнице у Савету безбедности Мадлен Олбрајт да СР Југославију треба затворити као кавез из којег не може ни птица да полети. Санкције уведене СРЈ 1992. године уништиле су средњу класу – носиоца демократизације и омогућиле кримогенизацију и тајкунизацију земље, од чијих погубних последица српско друштво још није довољно имуно.
С друге стране, санкције Запада против Руске Федерације инспирисане су много више геополитичким него текућим политичким разлозима. Оне немају правно обавезујућу снагу као што имају санкције које заводи СБ ОУН.
Прави творци тих санкција су земље које су највише ангажоване у непризнавању суверенитета и цепању територијалне целовитости Србије, насупрот сталних чланова СБ Русије и Кине које се томе принципијелно супротстављају, полазећи од правно и политички обавезујуће Резолуције СБ ОУН број 1244 и Повеље ОУН.
Дакле, био би то мазохизам да жртва подржава средство којим је била уништавана.
Дипломата, бивши министар иностраних послова СРЈ и Србије