Пише Владимир Добрињин
fakti.rs
Превео Срђан Ђорђевић
Европски стручњаци сваким даном се све жешће расправљају да ли ће или неће бити Brexit и слажу се у једном..независно од резултата британског референдума, ЕУ после 23 јуна неће бити иста.
Постоје два сценарија за будућност.
1. Победa Brexit
Излазност ће бити 55% од укупног броја бирача, због чега неки стручњаци и посланици-еврофили активно разматрају могућност спровођења поновног плебисцита, тврдећи да је ово „сувише мало“ да се прихвати пораз. Говори се да референдум не задовољава стандарде и да његови резултати не обавезују никога.
„Посланици европског Парламента могу резултате не подржати, не одобрити и не применити“, кажу они.
Међутим, новине су препуне наслова, у којима је „политичко самоубиство“ – најчешћа фраза.
У Единбургу, Никола Старџен, лидерка Шкотске националистичке партије, која је уједно и први Министар Шкотске, одмах реализује своје претње.
Узимајући у обзир настале околности, она захтева спровођење поновног плебисцита о одвајању Шкотске. На крају крајева, ако је број оних који су учествовали у гласању на Brexit европским политичарима недовољан, онда се и на scottish-референдум може применити иста формула. Или ћемо опет говорити о двоструким стандардима?
Исцрпљен од преживљеног искуства, Дејвид Камерон стиже у зграду Justus Lipsius Building (резиденцију Савета ЕУ у Бриселу) са рапортом „шефе, све је изгубљено“.
Конзервативци, присталице изласка Британије из ЕУ, активно позивају Дејвида да поднесе оставку на место лидера Торијеваца. Лабуристи смењују Џеремија Корбина јер, као лидер, није успео да мобилише чланове странке на одлучну заштиту места земље у ЕУ. Обе странке крећу у узбудљиву потрагу за новим фигурама са којима могу очекивати победу на националним изборима 2020 године.
Курс фунте нагло пада. Евро се осећа крхким, група земаља које користе ту валуту почиње да тражи одлучну акцију ради спречавања ширење кризе која не удара само на заједничку, већ и на сваку привреду посебно. Камерон тражи времена да доведе послове у ред. Прво треба стабилизовати тржишта, а затим се бавити политичким колебањима и размимоилажењима у Вестминстеру.
Француско-немачка осовина, покушавајући по сваку цену да смањи период неизвесности или да га потпуно избегне, захтева примену члана 50 споразума из Мастрихта. У овом члану, који никада до сада није примењен, се говори о постизању услова изласка неке државе из Заједнице 28 преговорима.
На ове преговоре одлази две године и тај период може бити продужен. Одлуку о продужењу останка земље ЕУ могу једнострано донети, а на мишљење Лондона имају пуно право да не реагују као да оно уопште не постоји. Као да не постоје ни Лондон, ни мишљење.
Процес траје дуго и не мора да значи да ће бити у корист Велике Британије. Остале европске Владе неће никуда журити јер ће бити уверене да губитак члана Заједнице какав је Британија има снажан разорни фактор за организацију.
2. Пораз Brexit
Дејвид Камерон тријумфално долази у Брисел и директно из авиона дирљиво-патетично изјављује да Велика Британија остаје у ЕУ. Заувек.
Међутим, његов осмех није ништа више него маска, фасада. Док он у главном граду Белгије описује своје безмало хераклеовске подвиге, у главном граду Енглеске у редовима исте оне странке, на чијем је он челу, се појављује револт, обећавајући да се развије у мали локални грађански рат.
Џорџ Озборн и Борис Џонсон траже кандидата за место шефа Торијеваца, са којим могу изаћи на националне изборе 2020 године и победити на њима. Лабуристи покушавају да се ослободе Џеремија Корбина из истог разлога.
У другим земљама ЕУ, са олакшањем преовладава расположење. ЕУ је сачувана. Међутим, нервоза не нестаје.
„Живимо у времену референдума, а та болест је веома заразна“, подсећа шеф ЕУ Жан-Клод Јункер.
Премијер Мађарске Виктор Орбан захтева укидање обавезних квота за пријем избеглица. У Француској, где је ниво евроскептицизма знатно већи него у Великој Британији, веома је могућ наступ Марин Ле Пен са захтевом да се преиспитају односи Париза и Брисела.
Разуме се, са француском предношћу и добијањем статуса прве међу једнакима у организацији. Ова тачка у предизборном програму Националног фронта даје му тежину у очима бирача.
Као што је договорено на европском самиту у фебруару 2016, у случају неизласка Велике Британије из „клуба“, у њему ће морати да се спроведу неке реформе, које мора одобрити европски Парламент. За ово последње биће потребно 18 месеци.
Евроскептици који седе у Вестминстеру сматраће себе обманутим.
„Издали су нас“, биће лајтмотив у њиховим говорима.
Камерон спроводи пројекат смањења трошкова за социјалне програме и повећања пореза.
Не само Велика Британија, већ и остале земље ЕУ показују да висок ниво миграције гуши систем социјалне заштите држава ЕУ и стога треба укључити „миграциону кочницу“, како се не би пало под ваљак незадовољства сопственог народа због могућих ограничења социјалне помоћи аутохтоном становништву. Предлаже се да се „кочница“ притисне на четири године, током којих социјална давања „дошљацима“ не треба плаћати уопште, а током следеће три само еквивалентне величине социјалних бенефиција које пружа законодавство земаља из којих долазе имигранти.
Очувавши чланство у ЕУ, Велика Британија ипак неће фактички у њу ући. У Камероновом фебруарском пакету захтева записано је да Албион „мора заувек бити изведен из принципа све тешње заједнице“ и на тај начин „Велика Британија никада неће постати део европске супердржаве“.
Парламенти земаља ЕУ, следећи Велику Британију, захтевају права и могућности за блокирање закона ЕУ, захтевајући..Нека у активностима ЕУ буде кључни принцип «Европа – где је то потребно, национално – где год је то могуће».
Као што се може видети, у случају оба исхода гласања Велика Британија постаје главни деструктивни елемент ЕУ, само што ће у првом случају процеси распада ићи брже него у другом.
Гаранција да ће се ЕУ срушити као кула од карата наравно не постоји јер не постоје докази да се неће наћи политичари који су у стању да изграде изнова услове компромиса 28. Али, много је вероватније да ће број присталица новог компромиса бити мањи.
Са перспективом даљег смањења њиховог броја.
Ката