Пише Дмитриј Самојлов, театролог
fakti.rs
Превела Ксенија Трајковић
Свет није сам себе достигао.
Десило се тако да су процеси секуларизације и техничког прогреса престигли колективну свест цивилизације.
Људе су позивали у космос, обећали им свеопште благостање, свет без граница, једнакост полова и још трећи пол, а и четврти и пети, па и лубеницу са укусом ракуна, ракуна са крзном попут косе сирена. А људи су пожелели да се негде налакте, да пију топли чај, да лети оду у село да се виде с рођацима.
Испоставило се да је идеју глобализације приватизовао крупни капитал коме треба тржиште и од триста милиона потрошача, и од петсто и од милијарду.
А људима треба да од њих купе репу, ништа друго.
Али, захваљујући глобализацији сви се развијају. И и мала газдинства и индивидуални предузимачи и надничари.
Да, да. Лепо. Могу ли још десетак минута да одспавам?
„Ми смо дужни да отворимо своје границе за све који пате и за унесрећене. Ми смо се као нација формирали од оних који су долазили на овај континент из најразличитијих делова света“.
Ово је тачно. А ето, онај риђи каже да треба да изграде зид и да живе иза њега. Било би добро. Иза зида је удобно живети. Топло и лепо.
Отуда и успех серије „Игра престола“. Тамо постоји свет који се силовито мења у оквиру константи које су успостављене једном и заувек. У том свету нема богоборства. Свет је створен и све се одвија у његовим границама.
У односу на човека, наш савремени свет се подло мења. Час ће увести нови новац, час ће укинути пензије.
Тамо неки ратови се подразумевају.
Али, на телевизији сваки дан изнова причају кога треба волети. Час Немачку, час Новоросију, час Доналда Трампа. А човек хоће да воли себе и оне око себе. Терет је неподношљив.
Свет, који се састоји од људи, не излази на крај са овим постмодернизмом и тихо пузи у конзервативну јазбину.
Сви разумеју идеју о изградњи зида. У реду, то је популистичка сентименталност. Али, она је јасна, речена људским језиком. А „фјучерси и волатилност“ (операције на берзи и нестабилност финансијских тржишта и валута), је као кавга детлића.
Људе је тешко обманути. Барем на дуже стазе. Људи осећају где је човечност, а где наклапања.
Човечанство је сада оловни авион са најмоћнијим моторима. Све је припремљено, све брижљиво очишћено, укључено паљење, али су се мотори одвојили и сами одлетели на разне стране.
А авион се мало провозао по писти, зауставио се и легао да спава. И сања небо и висину птичијег лета и свет без граница и братство народа и заједничку валуту и друге ствари пријатне само у сну.
Долази средњи век. Неће бити толико страшан, колико бескрајан.
Ката