Ката Буцик за NewsFront Serbia
Када живите у Србији задњих двадесетак година, лако је створити свет у црно-белој визури. И некако се подразумева да треба да волите мајчицу Русију, која ће да заштити бомбама, глађу и политичким лудилом измученог млађег словенског брата.
У исто време се подразумева и потпуно је логична свеобухватна мржња према злим Америма, који нас мрзе јер смо бољи од њих, јер немају историју, јер су млађи од наше Грачанице, јер..
Као да је та мржња одвајкада притискала осетљиву и осећајну српску душу.
А није. Пре само седам деценија, били смо савезници у великом рату и те исте Амере су Срби неизмерно волели.
Зато је, барем мени, сасвим логично да звирнем иза звекета оружја помахниталих и крви жедних генерала и импотентних дипломата и да будем свесна да иза свега тога стоји само човек.
Упознала сам их прошлог лета у Нишу.
Guynn и Cindy, жена са осмехом од милион долара, су у браку двадесет и четири године. Имају шесторо деце. Двадесетогодишњи Jacob је најстарији, a за њим следе годину дана млађи Joshua, близнакиње Naomi и Abigail имају по шеснаест, а најмлађи John-Mark и Justus само дванаест и десет година.
Деца су онаква какви смо, чини ми се, ми били као клинци. Насмејана, опуштена и растерећена. Они не иду у класичну школу, већ уче код куће оно што их занима и што њихова виспрена мајка сматра да је добро за њих. Она им даје тестове и пропитује их, тако да нема забушавања нити бежања са часова.
Но, то није једино по чему су они једна необична породица.
Тата Guynn је задужен за организацију, а мама Cindy и сва њена деца одлично певају и свирају по неколико инструмената. Jacob се увелико бави продукцијом, а Joshua компонује.
Живе у, за наше појмове, заиста великој кући, на огромном имању близу Хјустона, по коме слободно шетају магарци.
– Магарци? – потпуно ме је изненадила.
– Да, магарци. Имамо их пет. Чувају нам пилиће од којота – каже Cindy, смејући се.
Већ неко време сањају о томе да продају имање и да купе кућу на точковима која би им омогућила да не напуштају дом док уносе радост у срца других људи.
– Моја кћер пише блог. Много ме је обрадовала када је, на нечије питање да ли једва чека да се врати кући, одговорила „Ја сам увек код куће када сам са својом породицом“.
Они су The Sowell Family Pickers.
Током два летња месеца задње четири године су у Србији. Свирају, праве концерте, а Cindy учи децу у летњим камповима да свирају укулеле. На крају курса сваком детету поклоне по инструмент. Остатак године, изузимајући децембар, који је резервисан за дом, породицу, Божић и новогодишње празнике, свирају по градовима свог вољеног Тексаса за људе оболеле од алцхајмерове болести.
– Ти људи видно реагују на нашу музику и примећена су побољшања у њиховом стању након концерта, каже Cindy.
Сва путовања финансирају сами од Guynn пензије и помоћи фирме у којој је радио. Свирају из огромне љубави према музици и са непоколебљивом вером у Бога.
Зато је и било лако могуће договорити се за концерт у Нишу у року од двадесетак минута, данас за сутра, што је необорив доказ да је за све на свету довољна само добра воља и мало труда.
Одушевљени су људима у Србији и помало изненађени пријемом.
– Да, да, да – рекла би Cindy. Yes је престала да користи од како је открила разлику између пљескавице и хамбургера и пробала нишки бурек.
Узевши пластични чеп конобару из руке, додаје га у једну од две кесе крај својих ногу. Да, породица се пре две године прикључила акцији ЧЕПеНИнг и, заједно са пријатељима и члановима своје цркве, скупљају чепове које шаљу за Ниш.
Када сам им рекла да бих могла да напишем о њима чланак за своје пријатеље из NewsFront Serbia, у коме је већ објављен чланак о покушају Тексашана да одвоје своју државу од САД, није реаговала онако како бисмо очекивали од једне Американке на помен руских новина.
Заправо је била веома почаствована.
– Really? Can you send me a link? I would like to read that newspaper. I will use Google translator. First I want to read that article about Texas, of course.
(Стварно? Можеш ли ми послати линк? Волела бих да читам те новине. Користићу Гугл преводилац. Али прво желим да прочитам тај чланак о Тексасу, наравно.)
Лако је волети или мрзети народ. Треба се снаћи са човеком и разумети га.
Када види некога да је пао на улици, прва човекова реакција је да притрчи и помогне. Никоме не падне на памет да прво у документима потражи националну припадност да би се одлучио да ли помоћи или не.
Отуда је могуће да званично не волимо Американце као „непријатељску нацију“, а да тако лако заволимо конкретног човека, упркос томе што је Американац.
Тако је могуће и да Американац који дође у Србију на све стране види доброту и љубазност Срба.
Како је могуће да је ми више не примећујемо?
Ката