Пише Григориј Игнатов
fakti.rs
Превео Срђан Ђорђевић
Сукоб у Сирији, као што су већ безмало сви схватили, никако није још један блискоисточни рат, већ велики геополитички сукоб суперсила Русије и САД.
Управо у геополитичком плану треба тражити стратешки одговор када се размишља о умешаности Русије у сиријски рат и тек тада ће борба за власт између увек бучних Арапа, која се многима чини досадном, отворити Русима заиста праве перспективе.
“Шта ми Руси радимо у Сирији?”, као и сваки прекоморски рат, тако и сиријски конфликт иницира постављање овог питања.
Одговора је много, од званичних до конспиративних, али сви који их дају или не примећују суштину, или је прећуткују. Ево, на пример, прилично убедљивог одговора, који је највероватније истинит, али је питање да ли је потпун?
“У овом случају остварује се сан америчких геополитичара који желе да преко територије Блиског Истока положе нафтовод и гасовод, који ће бити директан конкурент Гаспромовим европским магистралама као што су Северни ток-1, Уренгој-Помари-Ужгород, Јамал-Европа и други.
Осим тога, реализација таквог плана би довела у питање сврсисходност изградње планираних гасовода као што су Северни ток-2 и Јужни ток, објавио је војни извор Федералне новинске агенције (ФАН) у Сирији Ахмад Марзоук, коментаришући појаву нове групе активних играча у сукобу, недвосмисленог назива “Нова сиријска армија”.
Та „армија” је, наравно, потпуно проамеричка и просаудијска и тежи, у маниру Другог фронта у Другом светском рату, да отргне што више територија од «исламске државе» која се распада да те територије не би припале Асаду.
Дакле, можемо ли поенту руског ангажовања у сиријском конфликту свести на спречавање појаве гасовода из Катара ка Турској? Мислим не. Ни одржавање на власти Башара Асада такође није поента, јер то није циљ само по себи. Чак ни борба против међународног тероризма није поента.
А шта онда јесте? Шта Русија ради у Сирији?.
Да бисмо одговорили на ово питање довољно је бацити поглед на карту, а у Сирији се ради о „анакондиној петљи” постављеној у складу са Спајкменовом концепцијом названом “Римланд”.
О чему је реч?
Heartland је средишња земља Светског Острва односно Евроазије и то место заузима Русија. Геополитика се заснива на константној конфронтацији Копна и Мора, при чему је Копно пре свега Русија, а Море англосаксонске земље, на челу са САД.
Тражећи начин да освоји Копно, Море је постепено прешло са стратегије нападања, на блокаду и дављење. Овај план је у XIX веку добио назив “анакондина петља”, служећи као стратегија северних држава за гушење јужњака у Грађанском рату у САД.
Стратегија је функционисала, а и ако није била главни узрок победе Севера, онда је, барем, у великој мери допринела тој победи.
У ХХ веку амерички геополитичар Николас Спајкмен је 1940 године написао књигу “Географија мира” у којој је изложио концепт “Римланда”, луци који покрива Хартленд изолирајући га од Светског океана и, истовремено, доносећи до његових граница војне базе Мора.
На његовој карти су Русији чак “одсекли” Камчатку и Чукотку, апсолутизирајући њену изолацију од Мора. Спајкмен није знао да ће Северни ледени океан убрзо постати потпуно плован, али то не мења суштину концепције.
За време Хладног рата она је била основа америчке стратегије опкољавања СССР војним базама од Турске до Јапана. Она је постала друга верзија “анакондине петље”.
У свету се стално дешавају промене, политичке и технолошке, али константе геополитике остају непромењено актуелне: Море „потопљава” Копно. Шта онда треба да ради Копно?
Шта треба да ради Русија?
Одговор је очигледан. Треба да пресече “анакондину петљу” и самим тим прошири упориште свог утицаја. Слабост блокаде је у њеној тоталитарности. Ако се у огради појави бар једна “лабава даска”, губи се смисао целе ограде.
На украјинском сајту “ Хвыля”, који је релативно разуман за разлику од осталих украјинских медија, појавио се интересантан чланак интересантног аутора. Аутор је Сергеј Удовик, добар аналитичар и публициста, и – о ужаса! – није чак ни неки посебан русофоб, а ипак пише следеће:
«Најтежи ударац стратегији Макиндера нанела је Русија у Сирији. Питање није само у лудачкој жељи да се спасе Асад (тешко да је он неопходан Русији) и чувању база у Тартусу и Латакији, већ и у демонстрацији силе и способности својих Војно-космичких снага и тестирању нових модела оружја».
«Русија је у Сирији добила немерљиво више. Она је ставила под контролу токове нафте и гаса из сунитских земаља, на челу са Саудијском Арабијом ка Средоземном мору и ЕУ; гасовод из Катара у Турску; из курдског Киркука у Израел и даље. Преко Абхазије и Грузије Русија може контролисати проток из Азербејџана ка Турској, чиме држи под пуном контролом енергетику Турске. Такође, преко своје базе у Сирији Русија може контролисати безбедност Новог Суецког канала и британске базе на Кипру».
«Русија не само да је уз мале трошкове постала кључни играч на Блиском истоку, потиснувши САД, већ је и формиравши зону “А2/AD”, спасила Сирију од Турске и добила прилику да проучи путеве и карактеристике америчке и европске војне авијације. Такође, Русија је уништила Ердоганове планове да обнови Отоманску иперију».
Контрола могућег катарско-турског гасовода је такође стављена на листу руских победа, али са тиме ствар није завршена. Руски циљеви далеко су опширнији. Генерално, и само присуство у Сирији даје нашој земљи моћне геополитичке бонусе у свој комплексности војних, економских и политичких фактора.
Не доминира Римланд над Хартлендом, већ напротив, Хартленд шири свој утицај, мењајући акценте надлежности спорних територија.
Сиријски пробој америчке “анакондине петље” постао је јасан показатељ геополитичке “ревалоризације вредности”. Хартленд се није само одбранио, већ је прешао у контранапад.
Нове слабе карике америчког ланца ће бити присиљене да на себи осете снагу руског чекића.
Свет се мења и Копно добија нову шансу да одоли морској хоботници.
Ката