Далас је био микро расни рат, земља на путу да постане концентрациони логор

Пише Григориј Игнатов
fakti.rs
Превео Срђан Ђорђевић

 

Класична револуционарна ситуација, по познаваоцу тих ствари Владимиру Иљичу, може се описати формулом „Више класе не могу, а ниже не желе да живе на стари начин“.

 

Парадокс масакра у Даласу се своди на то што се Лењинова формула донекле трансформише. „Ниже класе“, у ствари, не могу више да живе на стари начин, а „више класе“ не могу да живе не на стари, већ на нови начин. Поставши талац оваквих перверзних тенденција, законски систем САД гура народ на оружани отпор, међутим он, изгледа, ипак не жели да призна и исправи своје грешке.

 

505507319578019136cde5127794946_v4_big

 

Са ових сувих теза пређимо на „колоритне чињенице“. Јер, углавном су боје крви. Дакле, за годину и мало више, храбри амерички пајкани су упуцали око пет стотина људи, од чега је само једна петина била наоружана и могла да представља реалну опасност за животе полицајаца. Зашто је било потребно да се убије преосталих 80%, нерешива је загонетка.

 

Такође бих желео да скренем пажњу читалаца да за годину дана широм огромне Русије где има, да ништа не кријемо, свакаквог криминала, није убијен ни један полицајац. У САД је убијено већ 16, тачније 21 рачунајући петорицу коју је у Даласу упуцао Мајк Џонсон. Закономерност је проста. Тамо где полиција не убија становништво и сами полицајци гину много мање, односно не гину уопште.

 

Познати писац Андреј Круз, блиско упознат са реалношћу америчког правосуђа, написао је врло детаљан осврт посвећен специфичностима деловања америчке полиције поводом било које „претње“.

 

У кратким цртама, физичка припрама пајкана „најбољих на свету“ је никаква. Тамо где обични руски полицајац неутралише ножем наоружаног пијанца уз помоћ сузавца и пендрека, угојени јенки-пајкан може само да пуца да убије. О томе да сустигне осумњиченог, нема ни говора. Може само да пуца и само да убије.

 

Правна неповредивост полиције. Не, њу можете тужити, чак можете на суду победити и тражити гомилу новца, али оптужени полицајац ће на то само одмахнути, јер ће казна бити плаћена из градског буџета, а сигурно неће он.

 

Све функционише по принципу «ради шта хоћеш јер је све плаћено», док лукави закони увек терете жртве полицајске пуцњаве.То јест, када полицајци желе да задрже неко лице а оно бежи, полиција пуца, уз то убије неколико пролазника, резултат је увек исти. Човек који је бежао, осумњичен због опасног изгледа, постаје двоструки убица, а полицајци остају чистих руку.

 

Са таквим законима, зашто и не пуцати у свакој прилици?

 

Уз то, тежи се милитаризацији полиције и стварање у сваком мало већем граду специјалних снага SWAT, за које готово никада нема правог посла, па га је често неопходно измислити.

 

«Резултат је да се SWAT шаље на сваки други позив. Али, у ствари, ретко када имају да раде нешто из описа свог посла. Велика хапшења и талачке ситуације се дешавају веома ретко, а некако се мора оправдати њихово постојање. Зато SWAT у четири сата ујутру иде у рацију, разбија врата на кући усамљене тетке, пуца у њеног пса, баца је лицем ка поду, урла, ставља лисице, баца и разбија намештај. Погодите, зашто су дошли? Ал Каиду јуре? Не. Они су дошли по налогу градске комисије да провере да ли кућа има прикључак за гас и струју», каже Круз.

 

На крају, најважнија је та општа параноичност полиције. Мандељштамови стихови „живим, под собом не осећајући земљу“, стопроцентно описују америчке полицајце. Сваки грађанин се третира као претња, као непријатељ, као криминалац, као потенцијални нападач и тада се код унапред изнервираних пајкана буди каубојски инстинкт „потегни први“.

 

«Пуцњаву у Даласу испровоцирало је убиство у Минесоти апсолутно законски послушног човека, шефа школске кантине, коме су пандури наредили да покаже документа, а када је он посегао у свој џеп они су из неког разлога похистерисали и почели да пуцају. Искрено, немам речи. Ја сличну земљу не знам», рекао је Круз.

 

У Русији, где је, као што је познато, „ужасно тешко живети“ је таква ситуација реално незамислива. У Великој Британији, где постоји море миграната и маса увек пијаних агресивних Шкота, полиција још увек нема оружје. Само пендреке и ништа друго, па се сналази како знаш.

 

А у САД се систем за спровођење закона буквално претворио у окупациони режим, крвав, немилосрдан и неизмерно сумњичав. Некако, тако ми Бога, почињеш боље да схваташ оне њихове параноичне-преживљаче, који само и чекају када ће Влада дати зелено светло за формирање коначног концентрационог логора.

 

Мајк Џонсон, који није повезан са никаквим екстремистичким организацијама, већ обичан бивши војник, био је шокиран полицијским убиствима. Узевши пушку и, вешто се крећући са позиције на позицију, он је успео да се равноправно бори са десетинама пајкана, убивши петорицу и ранивши још седам. Ово је одлична демонстрација чињенице да је „најбоља полиција на свету“ заправо обично срање, стадо оваца. Џонсона је успео да убије тек робот кога су са бомбом послали на њега.

 

Спавај мирно Мајк. Ттвоје мрачно дело, без икакве сумње, наставиће други. Јер ниже класе не желе, а виши амерички слојеви не могу.

 

Ката