Од тренутка формирања НАТО-а 1949. године, у свим западноевропским државама приступило се формирању паралелних тајних структура, чија је првобитна улога требало да буде организација покрета отпора, у случају совјетске окупације. Стратезима алијансе, веома брзо постало је јасно да претња совјетске инвазије на Западну Европу, није реална. Према тврдњама швајцарског историчара Данијела Гензера, приступило се изради алтернативне стратегије, чији је циљ коришћење тајних структура, ради контроле политичких процеса, у чланицама западног савеза. Основна сврха контроле политичког процеса, сводила се на спречавање доласка на власт странака “прокомунистичке оријентације”, пре свега у Италији, Француској и Грчкој.
Методологија деловања кретала се у широком спектру: од изазивања контролисане нестабилности, терористичких дејстава, до реализације стратегије наводно супростављених “левичарских” и “десничарских” екстремизама.
У суштини, иза свих терористичких акција у западној Европи, које су приписиване екстремној левици, налазили су се планери из тајних НАТО армија. Професор Гензер истиче да је амерички Пентагон регрутовао и из структура екстремне профашистичке деснице. Тајне НАТО армије постојале су на тлу Италије, Француске, Немачке, Белгије, Холандије, Луксембурга, Шведске, Данске, Шпаније, Португала, Грчке, Турске и чак неутралне Швајцарске.
Др Гензер тврди да ове структуре још увек делују, не само у Европи, већ и у САД, уз напомену да се паралелне формације, данас користе у “ширењу страха од ислама”. Неки терористички напади су дело тајних НАТО војски, уз настојање да се политички и друштвени процеси ставе под контролу моћне “индустрије безбедности”, која се после пада комунизма налази у грозничавом трагању за “глобалним непријатељем”.
Операција Гладио
Операција Гладио прича је о шпијунажи, завери и политичком насиљу, које су на тлу Италије спроводиле тајне НАТО армије. Гладио је један од најтајнијих програма који је икада постојао, односно тајна терористичка мрежа која представља типичан образац деловања НАТО алијансе у Европи. Једном речју, операција Гладио претходница је америчке стратегије мрежног рата за 21. век.
Према досада доступним подацима, тајне Нато армије су у оквиру ове операције ликвидирале на стотине недужних Европљана, ради реализације “стратегије напетости” америчких специјалистичких служби. Циљ тајних операција, био је застрашивање и контола политичких класа, пре свега у Италији и Белгији, а ради очувања америчке доминације на европском континенту.
Према извештају италијанске Парламентарне комисије из 2000. године, америчке тајне службе су користиле наведену стратегију ради спречавања доласка на власт Социјалистичке партије. Организација Црвене бригаде, коришћена је ради контроле политичких процеса у Италији, чија је политичка класа исказивала просоцијалистичке тежње. Суштински, иза акција ове терористичке организације је стајала америчка обавештајна служба ЦИА, која је истовремено финансирала и подржавала и десничарске структуре у италијанској армији.
У Министарству одбране Италије, постојало је супертајно одељење, којим нису командовали официри италијанске војске, нити су чланови одељења били припадници италијанске армије. Наиме, командну структуру и састав одељења Гладио чиниле су приватне личности, које су у име и за рачун структура западне војне алијансе изводиле терористичке акције и приписивале их левици.
НАТО је створио тајно пододељење које је припадало врховној команди алијансе, а које је деловало под шифром “Тајни савезнички комитет”, односно “Комитет за планирање”. Истраживаче тајних НАТО армија је посебно запрепастило сазнање о сарадњи са пронацистичким организацијама, чији су припадници коришћени ради обрачуна са прокомунистичком левицом. Историчар Кристофер Симпсон истиче да је сарадња са нацистима после Другог светског рата са правосудног становишта била илегална, са моралног неприхватљива, али је са стратешког становишта била ефикасна, посебно на европском тлу.
Једна од најпознатијих операција тајних НАТО армија је била отмица и убиство председника италијанске владе Алда Мора 1978. године. Ово убиство било је мотивисано политичким разлозима. Као организатор и извршилац убиства, које је запрепастило Италију и цео свет, означена је терористичка организација Црвене бригаде.
Црвене бригаде су основане 1970. године као комунистичка оружана формација. Основни прокламовани циљ организације, био је увођење комунистичког система и протеривање западне војне алијансе из Италије. Организација је веома брзо по оснивању почела да примењује методе терористичког деловања, следећи маркисистичку идеологију ослањајући се на искуства и традиције деловања сличних левичарских покрета у Латинској Америци. Један од првих вођа био је Алберто Франческини, који је и сам потицао из радничке породице.
На самом почетку свог постојања, припадници Црвених бригада су се фокусирали на уништење екстремне деснице. Тада су изведени многи напади на фашистичке организације и њихове скупове. Као подршка синдикалцима и уопште радницима у штрајку, бригаде су предузеле низ акција уништавања власништва великих компанија, као и саботаже производње. Деловали су највише на индустријски развијеном северу Италије.
Прве акције биле су уништавање аутомобила шефова у фабрикама, а касније се кренуло са киднаповањем. Од краја 1971., из масовног насилног покрета издваја се група која покреће боље планиране и стратешки осмишљеније акције паравојног карактера. Такође, од тада почињу да бирају одређене појединце за своје мете. Црвене бригаде су 1970-их имале око пет стотина активних чланова и велики број оних који су их подржавали.
Активни чланови су били између 30-40 година старости и добијали су плату од 400 америчких долара, прикупљених пљачком банака (или експропријацијом капитала, како су они то звали), а њихове су везе с бригадом сезале још у 1960-те и доба студентских протеста.
Међу новим члановима било је доста радника из Милана и Туринске регије. Велику подршку, иако не јавну, имали су и од Комунистичке партије Италије нарочито од старих ратних комуниста. Црвене бригаде су у овом периоду биле оружано крило великог друштвеног покрета који су чиниле леве партије, групе и синдикати. Године 1974., издају саопштење за јавност у којем образлажу своје циљеве и методе борбе. Објашњавају своју намеру да ударају по државним симболима и структурама докле год је не униште, а са државом и читав систем који служи интересима крупног капитала. Почињу напади на функционере конзервативних и десних партија, а мете првог убиственог напада Црвених бригада су били активисти фашистичког Италијанског социјалног покрета у Падови.
Прва значајнија акција догодила се 1974. године, када су киднаповали Сосија – главног тужиоца Ђенове. Заменили су га за два ухваћена члана Црвених бригада који на крају нису враћени, а тужилац који је зауставио њихово пуштање је убијен. Бригаде постају познате сваком Италијану након отмице гувернера области Рима, Ђенове и Венеције. Више нису део протестног покрета, већ независна оружана група, потпуно илегална и тражена од државе. Претња Црвених бригада у Италији постаје огромна и свеприсутна, а својим резултатима засењује све остале терористичке активности у европским земљама. Бригаде позивају раднике да се уједине у моћну Борбену комунистичку партију (што је био званичан назив Црвених бригада), истовремено подмећући бомбе и пуцајући на полицију. Усвајају тактику свакодневних напада на разне области деловања државе, и систематски нападају полицајце, карабињере и затворске чуваре. Циљ им је да се заплаши правосуђе да не би покренуло судске процесе против револуционара. На овом месту потребно је направити кратку дигресију.
Наиме, узроке терористичког деловања Црвених бригада треба тражити у друштвеној и политичкој клими тадашње Италије, која током 1977. године подсећа на време масовних протеста из 1968. године. Улице су препуне незадовољних студената (огорчених реформом школства и законима за младе), незапослених и недовољно плаћених радника. У таквој друштвеној атмосфери, Црвене бригаде регрутују оперативаце за своју борбу. Милитантно језгро броји преко 500 особа, а група ужива велику подршку маса.
Црвене бригаде изводе акцију киднаповања, а затим и убиства Алда Мора 1978. године. У моменту отмице Алдо Моро био је најистакнутија политичка личност тадашње Италије, премијер из редова Демохришћанске партије. Чин отмице изведен је на спектакуларан начин. Црвене бригаде су га отеле 16. марта док је шетао према Парламенту, убивши пет његових телохранитеља.
Непосредан повод за киднаповање била је Морова идеја “историјског споразума” између демохришћана и Комунистичке партије Италије (КПИ), коју је после одржаних избора, на којима су комунисти освојили више од 30 одсто гласова, требало да верификује италијански парламент.
Радикално левичарско језгро иступило је против споразума, док је Моро био један од његових главних заговорника. Комунисти су јавно осудили отмицу и на тај начин се дефинитивно прекида било каква подршка акцијама Црвених бригада.
Црвене бригаде су 18. марта јавности послале слику Мора, назвавши га политичким затвореником, а његово киднаповање држањем у народном затвору. Дан касније, пронађен је један од аутомобила којим је киднапован, а убрзо после полицијске истраге ухапшени су неки од вођа: Ренато Ћурћијо и Алберто Франческини. Ћурћијева супруга Мара Цагол је убијена приликом хапшења јер је пружала оружани отпор.
Иако су ухапшени водећи чланови, полиција није успела да потпуно провали и сломи организацију. Црвене бригаде понудиле су размену премијера Алда Мора за Рената Ћурћија и тринаест осталих чланова, којима је суђење требало да ускоро почне. Чак је и сам Моро писао Андреотију, који га је заменио када је отет, да направи размену и да главни циљ њихове политике треба да буде избегавање још непотребних жртава, али Андреоти је био чврст у одлуци да не преговара са терористима, коју није променио ни после више од месец дана молби Морове породице. Критичари указују да није желео повратак премијера, јер се налазио на његовом упражњеном месту. Црвене бригаде погубиле су Алда Мора 9. маја 1978. године после 55 дана заточеништва, а његово беживотно тело, веома симболично, оставили су на пола пута између седишта демохришћана и Комунистичке партије Италије.
После убиства Алда Мора држава је кренула у одлучан рат против тероризма, користећи сва расположива средства. Убиство популарног политичара изазвало је удаљавање многих интелектуалаца и јавних личности, који су имали симпатија за делатност Црвених бригада. Јавна подршка је опала. Чак су Ћурћио и Франческини из затвора осудили ову акцију и вођу Бригада Марија Моретија. 1980-их година, један од чланова Црвених бригада, Патрицио Пеци (који је касније убијен), одао је полицији приличну количину информација после чега је уследио низ хапшења. Упркос томе, изведено је још неколико акција попут отмице судије Ђованија Дурса, а услов за његово пуштање је био да влада затвори један од најгорих затвора у Италији, Асинару.
Црвене бригаде се 1984. године деле се на две фракције, Борбену комунистичку партију и Унију борбених комуниста, а од 1989. године, пошто их је већина затворена, активности су им знатно смањене. Ипак, средином 1990-их нападнута је америчка база у Авиану. Иначе, до 1999. године, сматрало се да је домаћи тероризам у Италији побеђен, али, тада је аутор владине реформе закона о раду Масимо Дантон , убијен испред своје куће. На зиду изнад тела спрејом је било исписано Бригате Россе. Издато је саопштење у којем се каже да ће тако проћи свако ко покуша да одузме права радничкој класи. Ипак, не треба заборавити, да се убиство Дантона, догодило у тренутку агресије Нато алијансе на СР Југославију, па га добри познаваоци италијанских прилика, тумаче као тадашњи “мафијашки знак” премијеру Далеми, који је био под великим притиском парламента, да одустане од подршке Нато агресији, на једну суверену државу.
Насупрот Црвеним бригадама, у Италији је организовано деловао и фашистички покрет који је уз подршку ЦИА радио на рушењу утицаја Комунистичке партије Италије. Сматра се да је овај покрет почео са „стратегијом напетости“ тј. серијом терористичких напада, чија је сврха била заустављање таласа студентских и радничких протеста који су се ширили земљом, и да евентуално доведу до интервенције италијанске државе против левичара и, на крају, увођења ванредног стања.
У почетку су фашисти деловали тајно, сваљујући кривицу на левичаре. Године 1969. су подметнули бомбе у осам возова, а исте године су покушали да дигну у ваздух једну основну школу у Трсту. Крајем 1969. су фашисти из Новог поретка поставили бомбу на Тргу Фонтана у Милану и убили шеснаест, а ранили око деведесет људи, што је био највећи послератни покољ, после чега власт хапси преко 4.000 левичара и студентских активиста од којих многи остају у затвору годинама после тога, а неки умиру под неразјашњеним околностима.
Покрет Новог поретка 1970. године подмеће експлозију у нападу на воз. Том приликом убијено је шест, а рањено стотинак људи. За насиље су оптужене левичарске организације, а фашисти су тражили јачу владу и позивали на грађански рат против левичара, што се савршено уклапало у тајне стратешке циљеве алијансе у Европи. Управо овај моменат веома је значајан и за разјашњење политичке мотивације отмице и убиства Алда Мора.
Рукопис светске закулисе
Убиство Алда Мора један је од најмистериознијих догађаја у послератној европској историји. Реч је о догађају који баца потпуно ново светло на читаву епоху Хладног рата, посебно карактер и улогу НАТО алијансе у западној Европи. Разјашњење овог политичког убиства је посебно значајно данас када је стратегијом ширења на Исток, НАТО практично окупирао читав европски континент.
Из документације о случају Моро, потпуно је јасно да је основни стратешки циљ западне војне алијансе стављање под потпуну контролу политичког процеса у једној земљи, односно њених стратешких ресурса, у руке транснационалних глобалистичких структура.
Да иза убиства Мора стоје организације светске закулисе говори и податак да је на суђењу члановима Црвених бригада, неколико оптужених потврдило да је у убиство италијанског премијера укључена и личност из високог круга америчке администрације. Реч је о Хенрију Кисинџеру, некадашњем државном секретару САД, члану организација светске закулисе и једној од најутицајнијих личности светске дипломатије. Горадо Герзони, један од најближих сарадника италијанског премијера је на сведочењу од 10. септембра 1982. године, говорио о претњама које је високи амерички званичник упућивао Алду Мору.
Убице лидера демохришћана, потицале су из редова супертајне (нерегуларне, „дивље“ ложе Лића Ђелија – прим. П. А.) масонске ложе П2, како би Италију учинила доступном налозима организација светске закулисе чији је циљ реализација стратегије нултог постиндустријског раста. Наиме, стабилизација италијанске привреде и њена индустријализација су биле у супротности са плановима светске закулисе, односно контролисаном дестабилизацијом Блиског Истока ради експлоатације нафтних ресурса у том делу света.
Италија као експериментални полигон овакве политике није изабрана случајно. Пре свега, геополитички положај ове државе је у време Хладног рата за стратеге глобалне доминације, био изузетно значајан. Италија је била економски мост за сарадњу са Блиским Истоком, као и прва европска земља која је на удару таласа емиграције становништва из овог дела света. Због тога је било потребно спречити политички концепт Алда Мора и његово настојање да постигне историјски споразум са левицом, који је предвиђао низ заштитних мера, за италијанске раднике.
(Из књиге „Рат за душе људи“, Нови Сад, 2011.)