Ни годину и по дана после пресуде Међународног суда правде (МСП), који је аболирао Београд за сва дешавања на територији бивше Југославије почињена пре 27. априла 1992, када је настала СРЈ, званични Загреб не одустаје од покушаја да Србију повеже са наводним злочинима које је ЈНА починила 1991. године.
Током спора пред судом у Хагу 2014. године Хрватска је инсистирала на томе да је Србија одговорна за злочине према цивилима у Вуковару 1991. године, што је МСП одбацио, а сада министар спољних послова Миро Ковач пита Београд зашто, „уместо скандалозног најављивања истрага против хрватских бранитеља, Србија, рецимо, не процесуира оне који су одговорни за ракетирање Банских двора и покушај атентата на хрватско државно вођство и председника Фрању Туђмана 7. октобра 1991 године”.
У новом иступу хрватских политичара директор Института за савремену историју Момчило Павловић види политичку конструкцију Загреба која не доприноси смиривању тензија. Он објашњава да у време гранатирања Банских двора ни Србија ни Хрватска нису биле државе, у међународном смислу те речи, нити су оружани сукоби у Југославији били рат са становишта међународног права.
„Једини међународно признати државноправни субјект била је Југославија, у дубокој кризи, а на челу кључних институција Југославије налазили су се Хрвати. Представљати Хрватску као државу, а у том тренутку је била само једна од југословенских република са сепаратистичким руководством које доноси политичке одлуке директно против својих грађана српске националности, као суверену државу која се наводно бранила од великосрпске агресије јесте политичка конструкција”, каже Павловић.
Према његовим речима, очигледно је да победнички национализам у Хрватској не дозвољава никакву другу истину нити супротстављено гледиште.
„Овај контроверзни догађај свакако треба расветлити, али тешко га је разумети у контексту политичких односа Србије и Хрватске данас, посебно у склопу европског пута Србије, на који Хрватска зловољно гледа и покушава, и тек ће покушавати, да на сваки могући начин успори пут Србије ка ЕУ”, објашњава Павловић.
Тог 7. октобра 1991, када је ратно ваздухопловство СФРЈ гађало Банске дворе, ту је одржаван састанак хрватског председника Фрање Туђмана са тадашњим председником Председништва СФРЈ Стјепаном Месићем и председником Савезнога извршног већа Анте Марковићем.
Политички аналитичар из Загреба Давор Ђенеро уверава да не би требало превише озбиљно схватати Ковачеве поруке јер су оне намењене, пре свега, унутрашњој употреби: „Евидентно је да се он доста слабо сналази у својој улози и да не види какве ће последице у међународној арени имати његове унутарполитичке изјаве.
Данас је потпуно ирелевантно говорити о томе шта се дешавало пре 25 година”, каже Ђенеро, али додаје и да „Србија има озбиљне проблеме са схватањем тог раздобља”.
„Ковач сада спасава своју кожу у свом бирачком телу. Осим њега и његових бирача, никога другог не би требало ово да занима. Уосталом, никаквог међународног спора или процеса око да ли је Србија била агресор на Хрватску неће бити. Последња прилика коју је Хрватска имала јесте спор пред Међународним судом правде у Хагу који се водио по тужби Хрватске”, оцењује Ђенеро.
Да је ипак гранатирање Банских двора тема која тишти Загреб и које се неће лако одрећи, сведочи и чињеница да је приликом посете британског краљевског пара Хрватској у марту ове године једно од места на које је премијер Тихомир Орешковић повео принца Чарлса и војвоткињу Камилу било тамо где су „Мартићеве ракете” погодиле седиште хрватске владе.
Требало би, међутим, подсетити да је Милан Мартић пред Хашким трибуналом оптужен и осуђен на 35 година затвора, између осталог и због гранатирања центра Загреба, али 1995. године, и да нема никакве везе са догађајем из 1991. године. Његов адвокат Предраг Милованчевић каже да, пошто је Хрватска била део територије Југославије и важио је Устав СФРЈ, ЈНА никако не може бити агресор.
„Захтев да Србија истражи и осуди бомбардовање Загреба у ствари је камуфлирани захтев да Србија призна агресију на Хрватску. Ако Ковач жели да неко одговара, треба да се обрати онима који су били у тадашњим органима државе коју су Хрвати насилном сецесијом разбили”, каже Милованчевић за наш лист.
Аутор: Јелена Церовина
Извор: „Политика“