Пишу: Кузенков и Ермилов
fakti.рс (извод из текста)
Превео архимандрит др Никодим (Богосављевић)
Околности сазива и резултати „Светог и Великог Сабора”, одржаног на Криту у јуну ове године, који претендује на свеправославни статус, али чињенично се показао као саветовање делегација 10 од 15 помесних Православних Цркава, потпуно очекивано ставили су на дневни ред задатак заштите традиционалне православне еклисиологије, пошто се пред нашим очима остварује радикална реформа у области црквеног устројства.
Идеја одржавања новог Васељенског Сабора почела је активно да се развија у православном свету у другој половини XIX и почетком XX века. Многи виђенији црквени посленици како за границом, тако и у Русији су били одушевљени овим пројектом. Чинило им се да ће одржавање таквог Сабора унети струју свежег ваздуха у живот Православне Цркве, помоћи превладавању накупљених проблема, назначити нове перспективе. Међутим, ускоро је постало јасно да остваривање таквог пројекта изазива мноштво сложених теоријских питања, повезаних с тим на који је начин могуће, ако је уопште и могуће, обновити установу Васељенског Сабора у новој историјској ситуацији.
Нејасно је било и то шта може послужити као одговарајући разлог за сазив Сабора свих Православних Цркава.
Разорни неуспех првог Свеправославног саветовања 1923 године и отимање обновљенских реформи у Руској Цркви, брзо су отрезнили црквене реформаторе, покренувши их да се уздржавају од брзих дејстава и борења за остваривање означених промена сазивом општепризнатог и пуноважног црквеног Сабора.
Поново је дошло до враћања теоријским питањима. Али, уместо да се она озбиљно разматрају, било је одмах предложено да се договара о формату Сабора, а затим да се воде припреме на линији прихваћених договора.
Још 1930 године се отворено проговорило о циљу Свеправославног Сабора. Он је, ни мање ни више, подразумевао поново оргзнизовање христоимене пуноте под духовним вођством Васељенске Патријаршије. О томе да се овај циљ није променио током протеклих година, сведоче речи садашњег цариградског Патријарха Вартоломеја на отварању „Великог Сабора”.
„Сазивање овог Сабора условљено је неопходношћу регулисања, поред осталог, и унутрашњих питања Православне Цркве. Она су никла, пре свега, због система канонског устројства наше Цркве које се састоји из Аутокефалних Цркава, од којих свака сматра себе слободном да у својој области регулише унутрашња питања, доноси сопствене одлуке, што понекад усложњава сведочење Цркве у савременом свету ‘једним устима и једним срцем’ и рађа неспоразуме и трвења, која потамњују лик тог јединства. Међутим, иако је и такво устројство канонско и еклисиолошко правилно, опасност њеног превраћања у неки вид федерације Цркава, од којих свака намеће своје интересе и стремљења, не увек чисто црквене по својој суштини, условљава непоходност примене саборности”.
Уназад сто година формулисани програм, све ове године се са завидном упорношћу методично и етапно спроводи у живот. Још 1920 године је часопис „Црквена истина”, званично гласило цариградске Патријаршије, писао.
„Након што буде прихваћено да Васељенски Патријарх, као Предстојатељ федерације православних Цркава, постане виша административна глава Православља, биће неопходно основати у Цариграду виши црквени савет, састављен од представника свих Православних Цркава, патријаршијских и националних. Овај федерални савјет под председништвом Васељенског Патријарха ће остваривати надзор над читавим Православљем, бавити се заједничким питањем и служиће као видљиви центар свих федеративних православних Цркава”.
Управо се тако замишљао Свеправославни Сабор од почетка. Као стално дејствујући виши црквени савет који ће остварити надзор над читавим Православљем.
„Где је Сабор тамо је првенство, а где је првенство тамо је и Сабор”, речи су једног од идеолога Сабора Митрополита Јована (Зизијуласа).
Пошто цариградска Патријаршија претендује на васељенско првенство, онда јој је нужан и одговарајући Васељенски Сабор, без кога њено првенство неће имати неопходни израз.
У том циљу је састављен Правилник Светог и Великог Сабора који је састављен тако да су цариградском Патријарху додели савршено неоснована права . Остваривање овог програма на Криту се није дало и тешко да ће се дати у будућности. Пунота Православља никада неће допустити узурпацију власти у Цркви.
Следећа ствар, која је била објављена на Кристском саветовању, на први поглед звучи просто шокантно. Испада да Православље до овог часа није постигло одговарајуће црквено устојство јер, по речима цариградског Патријарха Вартоломеја, канонско устројство наше Свете Цркве још се није коначно утврдило.
Међутим, јединство Цркве се увек сматрало као духовно јединство. О јединству Цркве у Православном катехизису пише: „Црква је једна по томе што је она једно духовно тело, има једну Главу – Христа и надахњује се једним Духом Божијим. Црква је једна, међутим, постоје многе Цркве одвојене и самосталне. То су посебне Цркве или делови Једне Васељенске Цркве. Самосталност њиховог видљивог устројства не спречава их да духовно буду велики делови једног тела Васељенске Цркве, да имају Једну Главу – Христа и један дух вере и благодати. То се јединство изражава видљиво једнаким исповедањем вере и општењем у молитви и Тајнама” .
Говорити да без сталног свеопштег Сабора Црква нема пуноважно јединство, значи отворено признавати да такво јединство није постојало никада. Јер, пошто древни Васељенски Сабори нису били стални институт, онда то значи да и нису могли да обезбеде јединство на сталној основи. И ево, управо сада, цариградски Патријарх позива коначно да објави стварно јединство Цркве кога су, показује се, били лишени наши Свети Оци и учитељи.
Патријарх Вартоломеј тврди да Саборе треба посматрати „у својству врховног и последњег суда”, „врховног ауторитета у Цркви”, „врховне инстанце на плану живота и вере чланова Цркве”. Њихове одлуке, „као богонадахнуте, носећи печат Духа Светога”, треба да буду „обавезујући за све чланове Цркве”, тако да „они, који одбијају да их прихвате остају ван Цркве”. Међутим, ова идеја јавно преувеличава улогу саборног института у Цркви.
«Црква Христова је по својој суштини савез узајамне љубави и непогрешивост припада само једном савезу узајамне љубави», рекао је давно мученик Михаило Новоселов.
Сама мисао о томе да је било који Сабор правоснажан да наступи у својству коначне инстанце и да је управо сазив Сабора начин испољавања истине, на одлучан начин противречи црквеном искуству, сагласно коме се тражење истине и познање воље Божије увек схватало као тежи духовни подвиг а не као испољавање неких простих формалних процедура.
Нечувено новачење јесте и сама идеја стално делујућег Свеправославног Сабора. Крајеугаони камен читаве православне еклисиологије јесте учење о једнакости Светих Апостола који су од Господа Исуса Христа добили иста пуномоћја. На том је принципу основана и канонска норма истог достојанства и суверенитета аутокефалних помесних Цркава. Њихови Сабори су се увек сматрали као више и самодовољне судске и административне установе. Црква је вековима израђивала заштитне механизме који спречавају упад једних Цркава у унутрашње послове других.
А онда, на фону такве многовековне канонске традиције, 2016 године на Криту се прихвата епохално решење о оснивању Светог и Великог Сабора у својству регуларно делујућег Института.
Иако црквено-правни статус сличног Сабора остаје непрописан ни у каквим уставним документима, савршено је очигледно да се он схвата управо као стално делујући надцрквени орган.
Следећа спорна ставка критске еклисиологије јесте тврдња о неопходности светског нивоа црквеног управљања која се замишља као дејствујућа димензија црквене структуре са својим формалним институтима, Саборима и престојатељем. С овим циљем се активно искоришћава, а суштински превратно изокреће, титула Престојатеља Цариградске Цркве који се од почетка VI века назива васељенским Патријархом. Овај почасни епитет указује на посебно место у црквеној хијерархији архиепископа катедре Новога Рима, престонице Римске (Ромејске, Византијске) империје.
Као васељенски Патријарх, могли су се титулисати престојатељи свих пет главних престоница Царства. Иако се ова титула сачувала само за цариградског Архиепископа, његов носилац се никада није сматрао у Православној Цркви за Патријарха читаве васељене.
Ради поређења, треба знати да се титула александријског Патријарха „Судија васељене” никада није схватала, и сада се не схвата, у том смислу да је читава васељена дужна да се обраћа александријском Патријарху код спорних питања, рачунајући да се управо од њега добије непогрешива одлука последње инстанце.
Прикривајући се расуђивањима о црквеном јединству, идеолози Критског „Сабора” воде у катастофе и расколе. На речима осуђујући еклисиолошке јереси и бринући се о чистоти Православља, они на делу намећу Цркви нечувена канонска новачења иза којих стоји измењена догматика.
Самом чињеницом одржавања „Светог и Великог Сабора”, без обзира на одсуство неколико Помесних Цркава, Православље је постављено пред опасним изазовом. Какав ће бити излаз из настале кризе, тешко је предвидјети. Јасно је једно. Сагласити се с пројектом „Светог и Великог Сабора” у садашњем виду и прихватити његове документе, значи поћи путем деформације традиционалне еклисиологије, што ће, несумњиво, имати најозбиљније последице за црквено јединство.
Међутим, и одрећи се идеје учвршћења јединства православног света, рачунајући ту и помоћ свеправославних института, такође није благоразумно. Неопходно је само вратити ту идеју у корито отачке традиције да, нови по облику, али традиционалан по својим канонским принципима, општеправославни институт не би изазвао спорове и раздвајања.
Пре свега је нужно одбацити идеју сталног Васељенског Сабора као свесветског органа који стоји изнад Помесних Цркава.
Ката