Гост програма „Национално питање“ на радију „Комсомољскаја правда“ био је декан Факултета за светску економију и светску политику Високе школе економије Сергеј Караганов. Он је анализираo последње забрињавајуће догађаје на светској сцени
Пре неки дан сте дали интервју немачком листу Der Spiegel, у коме сте неуобичајено оштро осудили Запад због његове политике према Русији. „Ми вам сада верујемо равно 0%. Запад треба да схвати да смо ми паметнији, јачи и одлучнији него што он мисли. Русија више никада неће ратовати на својој територији. Ако НАТО започне агресију на земљу која има нуклеарни арсенал као наша, Запад ће бити кажњен“, рекли сте. Зар смо се заиста приближили опасној линији иза које је могућ директан конфликт?
Почели смо да се приближавамо тој линији прилично давно, од 2008 године када су САД покушале да уврсте Украјину међу чланице НАТО, скривајући то чак и од својих савезника. Сценарио је био веома једноставан. Председник Украјине на заседању НАТО подноси захтев, амерички Председник га у потпуности подржава, остали се доводе у ситуацију да само аминују одлуку.
А да ли је Русија знала за те планове?
Да. И колико ми је познато, оштро смо упозорили западне партнере да је за нас таква шема неприхватљива и тада њихов сценарио није прошао. Међутим, сада се чине поновни покушаји. Запад је приморан то да ради, јер сведоци смо најбрже промене односа снага у историји човечанства. Овакво нешто никада није виђено. Чак и мањи потреси те врсте су се обично завршавали ратом.
Имате у виду економско уздизање Кине и враћање политичке и војне моћи Русије?
Оно што је најважније, а чега ми нисмо још у потпуности свесни, то је огроман, нагли пад снаге и утицаја Запада. Све је почело да се осипа када су САД извршиле инвазију на Авганистан и ушле у Ирак па се тамо заглибиле до гуше. Два веома тешка пораза за редом обезвредили су америчку политичку и војну доминацију. А затим је и криза која је дошла из Америке 2008-2009 године показала да је модел који је предлаган свету неефикасан. И ту је прорадила сујета Америке и њених најближих савезника, да докажу да је западна демократија универзална и да ће свеједно победити. И шта је исход? Чудовишно исељавање из Либије, безумно пумпање „арапског пролећа“. Они су хтели бар да одрже привид да свет подржава њихову демократију. Не претерујем, о томе су говорили веома озбиљни људи. У суштини, то је комплекс ниже вредности. И неко је на Западу сматрао да ту срамоту може да опере само нови победнички рат.
Шта се заправо крије иза покушаја пуча у Турској? Зашто је он пропао?
Пре неких десет година турско руководство је решило да је прави тренутак за некакву реинкарнацију Великог Османског царства. Они су почели да подржавају устанке у арапским земљама, укључујући Муслиманску браћу у Египту. Ушли су у Сирију, посвађавши се с Асадом, наставили су да притискају ирачке Курде, којима су помагале САД. То је споља. А изнутра је Турска почела да враћа свој идентитет, постајући религиознија земља. Али, значајан део становништва не жели да живи у исламској држави. На власти, у елитама, тај део су увек представљали војници који су, по правилу, оријентисани ка Западу. Када су потези политичког руководства престајали да им одговарају, они су традиционално изводили пучеве. Али су се овај пут, по свему судећи, лоше припремили (можда није било ни времена), а погрешили су и у процени расположења Ердоганових присталица.
Сада се догађа поновно зближавање Русије и Турске. Код нас су многи у недоумици. Да ли је то цена погибије нашег пилота? Да није Русија мало пожурила, да, што се каже, окрене страницу?
Русија је реаговала супероштро на погибију свог пилота. И постигла је свој циљ. То су и санкције, и флексибилан однос према Анкари у светлу покушаја војног преврата. Сада треба паметно убрати плодове победе. Нама су у интересу добри односи са сваком суседном земљом.
Нова премијерка Велике Британије Тереза Меј, тек што је дошла на функцију, изјавила је: „Русија и Северна Кореја представљају огромну опасност по свет“. Зар она не види праве опасности – после кошмара у Ници, догађаја у Баварској?
Она прича свашта, грубо говорећи. Али, опростићемо јој, она је неискусан политичар, никада се у животу није бавила међународном односима. Британска елита је генерално више од осталих заинтересована да према Русији постоји непријатељски однос. Лондон веома плаши могућност да у једном тренутку континентална Европа ипак почне да се зближава с Русијом. Енглези су то увек покушавали да спрече, између осталог, инсистирајући на убрзаном размештању снага НАТО у Пољској и балтичким земљама.
Ево још једног цитата из Вашег интервјуа „Шпиглу“: „Зашто NATO гомила тамо снаге? Јер, ако заиста почне отворена конфронтација, оне ће бити уништене прве“.
Рекао сам истину. Ја, наравно, умем да користим дипломатски речник, али ми се чини да је потребно казати нашим западним партнерима да су се мало заиграли. И да, можда и не схватајући то, воде ка обнављању хладног рата. Али, конфронтација у балтичким земљама и Пољској ће квалитативно бити много опаснија, нарушиће се стратешка стабилност у Европи. То јест, вероватноћа избијања рата ће нагло порасти.
После британског Brexit, да ли ЕУ има будућност?
ЕУ је доспела у стање дубоке кризе, којој се не назире крај. Разлог је то што је ЕУ одмакла даље с интеграцијама него што је било могуће и разумно. Други суштински разлог је тај што се испоставило да је Европа с њеним социјалним моделом генерално неконкурентна. Тањи се и чак нестаје средња класа, основа европског друштва. Нулто поверење у Брисел тера садашњу генерацију политичара да траже излаз. Ми им сада предлажемо велику Евроазију. Тамо су тржишта, тамо су нове могућности, тамо је нова енергија. Да ли ће то успети? Живи били, па видели.
Како ће се завршити украјинска криза?
Украјина ће се, на моју огромну жалост у наредним годинама распадати као држава. Мораћемо да живимо с тим..
У интервјуу „Шпиглу“ сте истакли да је Русија успела да заустави проширење НАТО на Украјину. У Кијеву су одмах повикали: Караганов је признао да је Русија умешана у агресију против Украјине.
Да је Украјина ушла у НАТО, за Русију би то значило суседну земљу са прилично непријатељском елитом и 2200 км незаштићене границе. И то што је Крим сад руски, а Донбас неће да буде с Кијевом, значи да НАТО неће да се гура у Украјину. Да, ми смо на тај начин зауставили њихову експанзију. И то сматрам највећим достигнућем руске политике. Одавно нам је време да престанемо да се трудимо да се свима свидимо. Свеједно нас неће ценити. Напротив, треба увек и свуда штитити своје интересе, ако треба и оштрим мерама.
На Русији су пали и потомци Џингис-кана, и Карло Велики, и Наполеон и Хитлер..
На крају интервјуа је Караганов препричао свој разговор с једним америчким политичарем.
Рекао ми је: „Џингис-кан је освојио Кину и његови потомци су владали тамо вековима док се нису стопили с домаћим становништвом. Али, ви сте избацили потомке Џингис кана. Карло XII је освојио пола Европе, а ви сте разбили Карла. Затим је био Наполеон, Хитлер. Ви увек побеђујете“. И заиста, тако је било историјски. Ми смо имали поразе у малим ратовима, али смо стратешки увек побеђивали. Са таквом историјом не треба бринути већ схватити да је то наша конкурентна предност. И користити је, преносе fakti.rs
Ката