Положај Украјине, подељене државе у којој се још увек гине од спорадичне минобацачке и пешадијске ватре, у којој је спровођење одредаба споразума из Минска замрзнуто у размимоилажењу схватања редоследа потеза – постаје све гори. Поред економског суноврата, Украјина је остала заглављена у грађанском рату усред жеље дела становништва да се придружи ЕУ и НАТО-у. Није у питању само подела на источну (проруску) и западну Украјину, негу су сада на видику и проблеми са статусом мањина и територијама на којима живе. Поготово због тога што Украјина нема дугу традицију „власништва” над данашњом територијом.
Мађарски премијер Виктор Орбан пре неколико дана је рекао да је „Украјина један од најтежих политичких проблема и терет савести за Европу”. „Гледајући последње три године, резултат је трагичан”, рекао је мађарски премијер напоменувши да је Украјина изгубила значајан део своје територије и становништва, али не због рата него због емиграције ка Западу. И да у том процесу није било приметних знакова стабилизације.
Орбан је подсетио да је ЕУ имала своја обећања према Кијеву која није испунила.
„Нисмо држали реч, и то је проблем наше савести”, рекао је он.
У међувремену, више од три године после протеста који су се претворили у насиље, у грађанском рату је животе изгубило скоро 10.000 људи.
Према Орбановим речима, мађарска влада чини и више него што је обавезана законима како би помогла регулисању ситуације у Украјини, односно „око подршке мађарској мањини и свим сиромашним украјинским грађанима да остваре безвизни режим”. У Закарпатју, најзападнијем делу Украјине, живи између 150.000 и 200.000 Мађара. Већина њих већ има мађарске пасоше и двојно држављанство, иако украјински устав не предвиђа могућност двојног држављанства. Ови Мађари су, после Украјинаца, друга највећа група становништва у том подручју. У јеку сукоба, у мају 2014. године, Орбан је у парламенту рекао да Мађари у Закарпатској Украјини морају да добију аутономију и право на двојно држављанство. Он је новим властима, које су успостављене после свргавања бившег председника Виктора Јануковича, рекао да очекује да мађарској заједници обезбеде сва права и могућност самоуправе.
Проблеми са мањинама и територијама на којима живе све више брину Кијев зато што Украјина нема дугу традицију „власништва” над данашњом територијом
Осим што закарпатски Мађари и Русини нису хтели да учествују у грађанском рату у Украјини, Кијев се прошле године суочио са још једним захтевом: закарпатски Русини су тражили да буду признати као народност и да добију аутономију. Они су се позвали на референдум из 1991. године, када се и Украјина одвојила од СССР, а око 80 одсто Русина тада није хтело да остане у саставу ове државе.
Закарпатски регион се последњи придружио Украјини, након распада Совјетског Савеза. Прво је био део Мађарске, затим Аустроугарске империје, па део Чехословачке до 1945. године, а онда га је Јосиф Висарионович Стаљин после Другог светског рата присајединио совјетској Украјини.
Познато је да је овај мали регион на самом западу Украјине и економски и геостратешки значајан за Кијев. У њему се налазе кључни гасоводи кроз које руски гас иде у Европу, а преко тог дела одвија се и велики промет кријумчарене робе из ЕУ у Украјину и обрнуто. Као притисак у Кијеву је дочекана и у петак усвојена резолуција у варшавском парламенту да су украјински националисти који су сарађивали са нацистима од 1943. до 1945. починили геноцид над око 100.000 Пољака у регији Волинија. Ова погранична област у западној Украјини припадала је Пољској до 1939. године.
Иако пољски лидери одлучно негирају да имају било какве територијалне претензије према Украјини, „Реституција Креси”, организација основана прошле године, која се бави повратком пољске имовине у западној Украјини, окупља наследнике бивших власника национализоване имовине током 1939/1940. године. Како је навео Спутњик, скоро 100.000 потомака оних чија је имовина конфискована и који су били присиљени да емигрирају сада може да захтева повратак. Осим тога, Варшава не пропушта прилику да подсети Кијев да је Лавов, град на западу Украјине – некада припадао Пољској и да готово половина становника Лавова има пољске корене.
Пољска је 2008. године донела закон о „пољској картици” коју могу да поседују људи који живе на територијама које су раније припадале Пољској: у Украјини, Белорусији и балтичким земљама. Картица власницима омогућује да поседују бесплатну дугорочну пољску визу, легално запослење, покретање посла или студирање у Пољској на равноправној основи као и сви грађани Пољске.
Овај руски портал подсећа да је прошле године пољски Сејм предложио амандман на „Закон о карти” који омогућава да њен власник може да добије пољско држављанство већ после годину дана боравка у Пољској. После резолуције о геноциду, Кијев се сада прибојава да би Пољаци, као што је то случај са Мађарима, могли масовно да добију пољске пасоше и траже аутономију, а да Варшава све учесталије почне да брани своје држављане у Украјини.
Страх од распада Украјине за садашње руководство је тим већи што је ова држава током прошлог века знатно проширила своје некадашње републичке границе, на рачун Пољске (Западна Украјина), Чехословачке (Закарпатје), Румуније (Буковина и Бесарабија, где има јаких сепаратистичких тенденција у региону Одесе), и Русије (Крим), а изгубила је округ Таганрог, који је отишао у Русију 1925. године.