Политика актуелног српског премијера Александра Вучића већ дуже време се не карактерише као доследна. Српски премијер данас може да каже једно а сутра нешто сасвим друго. Због тога је спољна политика земље и даље веома непредвидива заснована на жељама руководства да седи на две столице у исто време. Ово је још једном потврдио и званични састанак Вучића са потпредседником украјинске владе за европске интеграције Иваном Климпуш Цинцадзе.
Разговор представника две земље изгледао је мало чудно, иако је већина медија, посебно украјинских сусрет прокоментарисала готово идентичним насловом „Једна од земаља, савезница Путина стала на страну Украјине“. Ради се о томе да је Вучић током састанка изјавио да Србија подржава територијалну целовитост Украјине и да је то одлука која се неће мењати.Осим тога српска делегација се захвалила украјинским војницима на Косову који су „одржавали ред и штитили остатак Срба“. Истина с обзиром на догађаје на Космету последњих година, као и чињеницу да Срба тамо практично и нема, а и они који су остали стално се налазе под претњом, овакве речи делују, благо речено чудно. Посебно ако се узме у обзир чињеница да за миран живот на Косову нико није чуо већ много година.
Међутим одговор украјинског представника је још занимљивији него речи српског премијера. Климпуш Цинцадзе је у маниру својственом украјинским политичарима након изјаве да Украјина подржава територијалну целовитост Србије и да се залаже за дијалог између Београда и Приштине одмах кренула са провокацијама. Према њеним речима Украјина се суочава са агресијом спољњег непријатеља што доводи до тога да „свакодневно губимо наше људе који гину од руског оружја“.Украјински вице премијер је практично пред српском делегацијом назвала Русију агресором, и што је посебно интересантно реакција са српске стране је изостала. Састанак је настављен као да се ништа није десило и стране су наставиле да разговарају о економским питањима као и могућностима да се продужи безвизни режим за боравак Украјинаца у Србији.
Овакав неутрални однос на оштру изјаву Климпуш Цинцадзе значи да су у Београду спремни да признају проглашену од стране Украјине и њених европских партнера „агресију“ савремене Русије. И да је Вучић представљао Хрватску, Црну Гору или неку другу земљу балканског полуострва овакав став би био разумљив. Међутим овде се ради о Србији чије је руководство у више наврата изјављивало да је Русија братска земља и да су односи са њом од кључног значаја за Београд. Поготово ако се сетимо да се недавно појавила информација да Београд већ користи своје односе са Москвом ради директне уцене Брисела наговештавајући како ће због захтева ЕУ у вези Косова се још више окренути Москви.
До данас је већина држава ЕУ, где Украјина стреми свим снагама признала Косово као независну државу. Оно не може постати пуноправни члан УН без одобрења Савета безбедности, где захваљујући позицијама Русије и Кине никад неће добити тај статус али већина европских земаља га признаје де факто. Тако да ће и Украјина уколико жели интеграције у ЕУ морати да усагласи своје позиције са Бриселом. Из тог разлога све изјаве украјинских званичника како ће Украјина увек подржавати територијалну целовитост Србије су неубедљиве. Јер ако европски званичници буду тражили од Кијева да призна независност Косова они ће то без икаквог колебања учинити. Наравно наћи ће изговор као на пример да су их поступци Русије натерали да тако поступе. И овакав сценарио апсолутно не треба искључивати.
Друга ствар Србија пред којом и даље стоји дилема како наћи компромис између историјских веза са Русијом и ставова већине грађана са политичким стремљењима врха власти. У том смислу признавање или не признавање Крима делом Русије претвара се за Београд у одређени проблем. С једне стране тренутна позиција Србије само ојачава позицију Вучића приликом преговора са Бриселом поводом уласка Србије у ЕУ. С друге стране оваква позиција усложњава односе са Москвом која отворено и не тражи од Србије да призна Крим као део Русије али очекује јаснију позицију од државе која се представља савезником Москве.