Пише Тамара Гузенкова
fakti.rs
Чињеница да се против Русије у последње време води плански информативни рат постаје већ толико очигледна да је није потребно посебно доказивати. Довољно је измерити индекс агресивности светских медија и видети медијске садржаје.
За шта све не оптужују Русију. И за опасност од напада Русије на балтичке земље, и за подржавање сепаратизма у Украјини, и за вођење хибридног рата, сада већ и за претњу по олимпијски покрет. Ако је веровати светским медијима, практично у свему што се догађа у свету и што не одговара Англосаксонцима налази се „рука Москве“.
У подгревању антируског расположења предњаче САД, Немачка, Шведска, Аустрија, Јапан, Велика Британија и, наравно, Пољска и Литванија.
О чему, на пример, пишу немачки или британски медији види се из најсвежијих наслова водећих европских медија. „Како Русија може да нападне балтичке земље?“, „Плаши равнодушност НАТО према Источној Европи“, „Говор Ангеле Меркел у Бундестагу: Застрашивати Русију и водити дијалог са њом“, „Камерон обећао НАТО 650 британских војника за супротстављање руској претњи у балтичким земљама“, „Обама рачуна да ће Британија заштити Европу од Русије“ и тако даље и томе слично.
Све то делује у најмању руку чудно. Хајде мале земље, које у светској политици неретко играју помоћне улоге и које су склоне претераном страховању за свој опстанак. Али, да се пред Русијом „тресу од страха“ водеће земље ЕУ, то делује неистинито.
Међутим, у последње време и то се може објаснити. Јер, и њихов главни партнер и савезник САД такође изражава крајњу забринутост због „руске претње“.
Још крајем 2014 године је Барак Обама у свом говору на Генералној скупштини УН означио главне непријатеље целог човечанства по мишљењу САД. Тада је Обама на прво место ставио вирус Ебола. Друго место међу највећим претњама додељено је Русији и њеној спољној политици! И тек на трећем месту нашли су се џихадисти «исламске државе». Од тада су се медијске страсти мало стишале када је у питању вирус Ебола. А што се тиче Русије, ни мало.
Сада Председник САД Барак Обама оптужује Русију, ни мање ни више, да покушава да утиче на исход избора у САД, о чему је цео свет известила америчка телевизија NBC. А приче да је „рука Кремља“ досегла до америчких избора и да су руски хакери чак хаковали сервере Националног комитета Демократске странке, постале су честа тема у америчким медијима.
Забринутост Запада због политичког и информативног утицаја Русије достигла је такве размере да је у складу с одлуком Европског савета 2015 године формирана Оперативна радна група за стратешке комуникације (East StratCom Task Force). Основни циљ групе је реаговање на континуирану кампању дезинформисања у „прокремаљским медијима“.
У својству „узвратних мера“ предложен је нови информативни производ, недељни „Преглед Дезинформација“ (Disinformation review), усмерен на откривање евидентно лажних тврдњи у материјалима руских медија, као и на прикупљање најсвежијих примера прокремаљске пропаганде против европских земаља и САД. Читајући те редове, немогуће је отети се утиску да читаш антиутопију „1984“ Џорџа Орвела. Или је њен писац-геније, или је свет полудео. Вероватно и једно и друго.
Сада све постаје једноставно. Велика Британија је на референдуму гласала против чланства у ЕУ – кремаљска пропаганда. Мигрантска криза и унутрашњи политички проблеми ЕУ – интриге Москве. Сукоб на истоку Украјине – Путинове дезинформације. И све је тако елегантно и софистицирано.
Аутори истичу да нису учесници било каквих кампања информативног рата, већ да само прикупљају и указују на случајеве дезинформисања које примете добровољци и волонтери. Треба само истаћи да добровољце пре тога детаљно инструишу и обучавају на одговарајућим семинарима и тренинзима.
Прикупљене информације о прокремаљској пропаганди у руским медијима се спајају, систематизују и објављују у текстуалном формату уз визуелну пратњу и дистрибуирају медијима ради даљег коришћења. Да ли је потребно напоменути да је у огромној већини материјала Русија представљена као тотални агресор, а руски новинари, телевизијски водитељи и јавне личности називају се искључиво пропагандистима.
Сва та информативна подметања су намењена наивним и не претерано оптерећеним рационалним размишљањем читаоцима, слушаоцима и гледаоцима. Можда неко и поверује, никад се не зна. Циљ је слабљење конкурента и представљање савремене Русије светском јавном мњењу у лошем светлу ради спречавања раста њене популарности и ауторитета.
Па ипак, читајући те антируске фалсификате, стиче се утисак да су се западни медији мало заиграли са информативним ратом. Они би по замисли Запада требало да се тресу од непредвидљиве и агресивне Русије али, да не буде другачије?
Јер, ако је она ударила на Американцима „свето“, на исход избора у САД у своју корист, можда је с Русијом боље не ратовати, већ бити у пријатељским односима?
Ката