Две хиљаде страдалих, од чега већину чине цивили. Стотине хиљада заувек протераних. Спаљени домови, уништени животи. Највеће етничко чишћење од Другог светског рата. Злочин какав Европа не памти. Да, све је то „Олуја“, али како она заправо изгледа, „из првог лица“, када искочимо из оквира сурове статистике овог злочиначког подухвата и дамо јој „људско лице“? ИН4С преноси потресна сведочења оних који су се тог августа 1995. године затекли у колони.
Након ових исповести, остаје једино питање: сањају ли злочинци, након што им сваки хрватски режим удели по један нови орден и након што Томпсон сиђе са бине, уплакане очи, спаљене куће и непомична тела старица, као „споменике њиховог херојства“?
Мама, зашто морамо да идемо?
Ђорђе Дмитровић, пјесник и представник дијаспоре у Словачкој.
Из „Олује“ су ми се у сећање урезале три потресне слике. Прва, је једна онемоћала бака са коњским колима и двоје коња, од којих је један рањен гранатом која је промашила Колону. Оставила га је по крај пута и оплакивала, као човека. Друга, група стараца који излазе из шуме, ћутке и спуштених глава, јер су тамо закопали страдале жене. И треће, мој рођак у Панчеву, код којег смо дошли и ако је колона насилно била усмеравана ка Косову и Метохији, који није имао појма шта се десило, већ се обрадовао нашој изненадној посети и тражио нам лепе банијске ракије. Касније сам чуо да је „Олуја“ као вест презентована у Дневнику РТС-а тек у седамнаестој минути.
Стеван Бабић, правник
Иако сам имао само пет година, сећам се те колоне као да је данас била. Инстиктивно сам знао да више никада нећу видети нашу кућу, дом, пријатеље… Да живот остављамо иза себе. Нисам, наравно, знао зашто. Сећам се, а мајка ми је то касније много пута препричавала, да сам је сузних очију питао зашто морамо да идемо, а да је она само гледала у даљину. То тада нисам чуо, али ми она каже да је промрљала себи у браду „само да сачувамо живу главу“….
Невена Илић, докторка
Страшно је кад се осетиш непожељним, када знаш да о твом животу одлучује воља неког појединца у униформи, а да је тај пун слепе мржње и беса, који је у њему спавао деценијама. Чини ми се да су тада сати деловали као вечност, а ја сам лично, била потпуно безвољна и отписана. Било ми је свеједно да ли сам жива или мртва, јер су нам бахатим понашањем већ узели живот, само су нас оставили да дишемо.
Горан Марковић, учитељ
Данас ме многи питају хоћу ли се икада вратити на своје огњиште. Та одлука није промењива и донео сам је још у Колони: моја кућа више није тамо, већ тада није била. Гледали смо, уплашени за живот, а ни због чега криви, хорде усташа како спаљују, уживају, прете, ликују… То више није мој дом, то више није моје село. Неки кажу да сам срећан што сам дошао у Србију, јер шест житеља мог места није. Како време пролази, трудим се да о томе мислим што мање, али можда је заправо њих шесторо било срећнији. Ми жиг носимо кроз живот, а они су понос однели у гроб.
„Нисмо вас довољно побили“
Јасна Стојковић, виолинстикиња
Мој отац је инсистирао да се вратимо, и то међу првима. Дежа ви, сада није било усташа са аутоматима, али је било оних без њих. Људи у нашој кући, делимично реновираној. „Шта хоћете, четници? Куда ћете?“ Преки погледи, мржња, увреде… Атмосфера линча. Никад више. Колону сам заборавила. Нисам, лажем. Али, волела бих да јесам. Зато нећу заборавити реченицу једног дечачића, не старијег од 16 година: „Нисмо вас довољно побили“. Расту ли они заиста на таквим идејама? Тужно је то.
Јована Луковић, архитекта у Нинбергу
Није најгоре када им видите лице. Најгоре је када их не видите. У једном моменту, гранате су почеле да падају около. Цика, вриска, паника. А, имаш осећај да је на свакој тој гранати исписано „Не желимо да постојите, нећете постојати, не смете постојати“. Прави шок, доживела сам, међутим тек у Србији. За неке Београђане, где смо се настанили код рођака, била сам већи странац него за оне који су ме засипали гранатама…Срећом, има оних који су нас прихватили као оно што и јесмо – наши.
Лука Благојевић, новинар
„Имате 45 минута да нестанете одавде, заувек“, рекли су нам кроз осмијех. Мрзео сам тај осмех и све што је он представљао, годинама. Деловао је као из Булајићевих филмова, онако, бездушно, нацистички. Само, нацисти се нису смејали. Макар не тако, из срца. Касније сам схватио да сам срећан. Могли смо да не постојимо, исте секунде. Још то испадне и милост, официрска част…. Знате ли какав је осећај кад вам цео живот нестане у 45 минута?