Након краћег затишја које су подржали и представници Европске уније а пре свега Немачке у односима између Србије и Хрватске поново расту напетости. Хрватска политика која се никад није одликовала љубављу према суседима још једном је демонстрирала национализам и мржњу према Србима која је отишла ван сваког разума.
У последње време десило се неколико догађаја, како у самој Хрватској тако и уз њено непосредно учешће који су изазвали талас негодовања у Београду. Тако је 22 јула загребачки суд укинуо пресуду и потпуно рехабилитовао хрватског кардинала Алојзија Степинца кога Србија сматра ратним злочинцем, кривим за смрт на хиљаде Срба током Другог светског рата. Њега је суд СФРЈ осудио на 16 година принудног рада и 5 година лишавања грађанских и политичких права због сарадње са нацистима током Другог светског рата. Доказано је да су на основу његовог, непосредног одобрења католички свештеници руководили концентрационим логорима Јасеновац и Стара Градишка, а он сам је учествовао у насилном покатоличавању преко 200 хиљада православних Срба изјављујући при том да је усташка држава (НДХ) настала „божијом милошћу“ и вољом Хитлера и Мусолинија. Рехабилитација је постала само још једна карика у ревизији историје у Хрватској, где се данас практично заборавља да је над Србима у Другом светском рату извршен геноцид а на острву Паг се бивши концентрациони логор Јадовно претвара у центар за рејв журке.
Касније је на самим зидовима Европског парламента постављена изложба слика под називом „Хрватски светац Алоизије Степинац“ (процес његове канонизације је и званично у токо), после чега је Србија у знак протеста повукла свог амбасадора при ЕУ Душка Попадића.Након изјаве Хрватске да реакција Београда представља „нетолеранцију, неприхватање европских вредности и мешање у унутрашње ствари суверене државе“ Београд је одговорио да рехабилитација Степинца представља рехабилитацију НДХ и фашизма.Том приликом премијер Србије Александар Вучић у свом, прилично увијеном маниру је изјавио да Хрватска „поново облачи црне кошуље“ (усташке униформе из Другог светског рата) и да Србија „неће ћутати на хрватски фашизам“. Истина ни једна изјава Београда није утицала на политику хрватских власти које су одлучиле да се не зауставе на томе.
Недавно је у хрватском месту Драге отворен споменик Миру Баришићу што је наљутило не само Србе него и Црногорце који су упутили протестну ноту Загребу. За њега је познато да је 1971 године у Штокхолму убио југословенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића (Србина по националности). И у свакој држави, осим у Хрватској он би се сматрао за обичног терористу. Осим тога хрватски националисти су, уз знање власти прекинули обележавање антифашистичког устанка у насељу Срб. И што је најупечатљивије као одговор на захтев Београда да се прекину „етнички мотивисани инциденти“ укључујући и националистичке акције, слогане, претње и понижавања грађана као и скрнављење партизанских и српских гробаља, званични Загреб је учинио супротно. Врховни суд Хрватске укинуо је пресуду Бранимиру Главашу који је 2009 године признао кривицу по две тачке оптужнице за малтретирање и убијање најмање 10 српских цивила у граду Осијек у периоду рата 1991-1995 године и који је осуђен на осам година затвора. Данас суд поново разматра поступак а овај ратни злочинац планира да се врати у политику и да учествује на парламентарним изборима који се одржавају на јесен у земљи.
Све горе наведено довело је до великог таласа незадовољства у Србији где се све више говори о повратку хрватског фашизма.Српски медији, јавне организације као и политичке партије независно од програма и оријентације сматрају овакве акције у Хрватској неприхватљивим, не само у билатералним односима него и као чланице Европске уније. И што је најинтересантније Брисел уопште није реаговао на овакво понашање него затвара очи на отворене провокације Загреба.
Нормалној особи није потребно говорити да овакви поступци Хрватске могу да доведу до озбиљних последица и новог таласа националног непријатељства између две земље. Међутим одлука Хрватске да у тако кратком року погорша односе са Београдом доводи до размишљања о томе шта се стварно дешава.
Чињеница да су односи између Срба и Хрвата већ дуже време благо речено затегнути ни за кога није тајна. Проблем међусобне нетрепељивости корене налази још у историји, међутим после распада Југославије она је узела замах. Срби су почели да подсећају Хрвате на усташе и њихова зверства током Другог светског рата а Хрвати су заузврат оптуживали Србе за хегемонију на Балкану и почетак крвавог рата деведесетих. На крају крајева због политичких, и донекле верских разлика које обични људи никад неће разумети два народа која се мало разликују међусобно постали су таоци политичких игара које трају до данас. Актуелни догађаји у Хрватској који представљају отворену провокацију хрватских националиста, имају за циљ не само да створе нову националну историју у главама обичних људи него и да створе услове за уништење Срба. Ради се о томе да Загреб представља главну препреку за улазак Србије у ЕУ и без обзира на ниво постигнутих споразума хрватски политичари не желе да виде Београд као члана ЕУ, себи равног.
Тек средином јула под озбиљним притиском водећих земаља из ЕУ две земље су успеле да нађу заједничке ставове по неким основним питањима и да није актуелних догађаја Београд би могао да рачуна на промоцију својих европских интеграција. Тако да ако се не почне са процесом помирења две стране то ће у сваком случају бити замрзнуто на одређено време. Ако овоме додамо чињеницу да ће криза бити искоришћена за од стране политичара из обе земље за предстојеће изборе на јесен (у Хрватској парламентарне а у Србији председничке), то је неопходно признати да ће Европа морати уложити огромне напоре како би бар вратила ситуацију на стање пре последњих дешавања, а о кретању даље да се и не говори.
Коме одговара овакав конфликт? Наравно Загребу који је иницирао овакав сукоб и који никад није ни скривао да не жели да види Београд као члана ЕУ. Вероватно одговара и појединим српским политичарима којима ове активности повећавају популарност. То не одговара само обичним припадницима ова два народа између којих се појављују дубоке јаме неразумевања које постављају локални политичари. Не одговара ни ЕУ која мора нешто хитно да реши како у случају ширења сукоба не би дошло до повећања руског утицаја на Србију. Због тога врло је вероватно да ово ћутање Брисела значи да европски службеници осмишљавају супротно понашању Загреба како да нађу пут изласка из ове ситуације. Истина тешко је веровати да ће то бити могуће у кратком року.
извор