Пише Станислав Стремидловски
fakti.rs
Превела Ксенија Трајковић
После неочекиваног и тајанственог одмора, константинопољски Патријарх Вартоломеј се вратио у Турску и постепено обнавља свој радни ритам. Посећује црквене службе и сусреће се са парохијанима. Он чини све да нагласи уобичајеност онога што се дешава као да није ни било покушаја да се у Турској изведе државни преврат и као да он сам није ужурбано одлетео из земље на Запад неколико сати пре него што су побуњеници блокирали аеродром у Истамбулу.
Међутим, Турска у коју се вратио Вартоломеј се видно мења. Неуспели пуч је потресао све слојеве друштва и оно почиње да се ломи, показују се нијансе у понашању, преосмишљавају се и изнова распоређују приоритети. Тај талас који је одмах ускомешао власт, армију, органе извршне власти и судски систем, на крају се докотрљао до средстава јавног информисања, школа и универзитета. Може се очекивати да ће ускоро доћи и до Цркве.
Константинопољска Патријаршија није најмасовније представништво хришћана у Турској али ће због њене сопствене позиције и амбиција, по свему судећи, Анкара свој усредсређени поглед усмерити на Фанар и то међу првима.
Још од времена Отоманске империје у Турској су се историјски формирале околности тако да се од хришћана очекује повећана лојалност. А када се очекивања не оправдају, онда се то лоше завршавало и лично за црквене достојанственике и за целе народе. Аналитичар грчког Центра за међународне стратешке анализе KEDISA Константинос Ефтимиу нешто слично претпоставља и овог пута. По његовим речима, пуч је обнажио сложеност геополитичке битке између Запада и Истока.
Како Црква учествује у тим играма и у чему је улога константинопољске Патријаршије?
„Није тешко претпоставити да Москва сматра да Запад контролише један од традиционално важних геополитичких центара у региону – Истанбул. Ако повежемо то да је у ноћи преврата Патријарх Вартоломеј био у Словенији а не у Истанбулу, све постаје сложеније. Познато је да су односи на линији Вартоломеј-Фетулах Гулен више од онога што ми претпостављамо. Са друге стране, контакти између Вартоломеја и Русије су ограничени“, каже Константинос.
Он сматра да се може извести закључак да се, ако је за планирани војни преврат турски Председник Реџеп Ердоган сазнао од Руса, ако му је Москва доставила такве информације, Русија фактички приближила свом вечитом циљу да оствари контролу над васељенском Патријаршијом у Константинопољу или да она буде предата Москви.
Уз то, ако је константинопољска Патријаршија реално проевропски оријентисана, онда ће у том случају Русија имати могућност да преко Турске смањи улогу западне геополитичке игре у региону што ће постати један од најопаснијих стратешких маневара после украјинске кризе.
Ефтимиу сматра да тако постаје јасно зашто су бродови НАТО, наводно у циљу спречавања мигрантске кризе, дошли у Егејско море и зашто су САД, после неколико година сурове економије за Атину, јасно указале да је неопходно значајно смањити обим грчког националног дуга. Грчка би тако могла постати кључни елеменат за Запад којим ће се одржати равнотежа у региону.
Шта у том случају чека константинопољску Патријаршију?
Док је за западни свет она Васељенска, за Турску републику је она одувек грчка и истанбулска Патријаршија.
После неуспелог покушаја Фанара да 1920их одигра улогу на страни Антанте и Атине и депортације већег дела његове пастве у Грчку, данас од 250 000 хришћана у Турској константинопољској Патријаршији не припада више од 3000 људи. Ипак, Фанар је до сада могао да нуди Анкари ексклузивну услугу, јер се његове епархије и парохије налазе по читавом свету.
Док су турске власти на Блиском Истоку водиле самосталну политику и није им била нарочито потребна додатна подршка константинопољске Патријаршије, на Западу, пре свега у САД и Немачкој, Аустрији и Француској, Патријарх Вартоломеј је иступао као савезник европске интеграције Анкаре док је Турска тежила томе да постане члан ЕУ.
Таква Турска, коју током последњих година није толико симболизовао Ердоган колико Премијер Ахмет Давутоглу, који је у мају ове године поднео оставку, претходно посвађавши своју земљу са скоро свим суседима, стављајући улог на Западну Европу, могла је себи да дозволи константинопољску Патријаршију.
Јер је Фанар успео да поквари односе са Сиријцима преко антиохијске Патријаршије, која је оптужена за подршку Аасаду, игнорисао потребе Грузијске Цркве, једине православне цркве у Закавказју, предузео контраверзне кораке на Балкану који су изазвали напетост у односима између српске и румунске Патријаршије, вршио притисак на бугарску православну цркву и заузео провокативан став према руској православној цркви и украјинској православној цркву московске Патријаршије од почетка сукоба у Украјини.
Али, Турска сада излази из изолације и обликује нове правце у спољној политици. Такозвани пријатељи Турске очекују од ње да западне у груби исламизам који се непријатељски односи према другој вери, пре свега хришћанској. Постоји шанса да се докаже погрешност таквих очекивања након што се другачије организује сарадња са хришћанима и Турска престане да се у односима са православном Црквом ограничава само на Фанар. Судећи према последњим саопштењима, Анкара то схвата.
Како преноси аустријска католичка информативна агенција KATHPRESS, ових дана је амбасадор Турске у Ватикану Мехмед Пачаџи изјавио да његова земља рачуна на подршку Ватикана акон пуча, помињући тим поводом 250 «мученика демократије» које су пучисти убили. Одговарајући на питање о могућој посредничкој улози Свете Столице у светлу међународне критике Председника Ердогана, амбасадор је рекао да ће иступ Ватикана са иницијативом о помирењу Турска само поздравити.
Што се тиче константинопољске Патријаршије, по нашем мишљењу биће довољно ако Фанар почне да размишља на турском и грчком а не на енглеском и немачком. У том случају постоји могућност да константинопољска Патријаршија постане обједињавајући елеменат истанбулске цркве, прве међу једнакима, за све хришћанске заједнице у Турској, и за православне Сиријце и за православне из бившег Совјетског Савеза којима се још увек не посвећује пажња и за Јерменску апостолску и католичку цркву и непосредно за саме Римокатолике потчињене Светој Столици.
Питање је колико ће се Фанар показати способним да уради домаћи задатак, јер у њему постоје различите снаге.
Једне представља архиепископ Телмиски Јов који је, након учешћа на црквеним свечаностима у Кијеву, дао спорну изјаву да је територија Украјине канонска територија константинопољске Цркве. То је изазвало збуњеност у РПЦ, у чије име је заменик председника Сектора за спољне односе московске Патријаршије отац Николај Балашов, претпоставио да је овај покушај негирања легитимности уједињења кијевске Митрополије са московском Патријаршијом налик више на новинарску фантазију него на одговорну изјаву православног јерарха.
Други, попут Митрополита пруског Елпидифора, изгледају одговорније. Можда се ради и о томе што Митрополит треба да постане ректор богословије и института на острву Халки после усаглашавања свих питања. То подразумева блиску сарадњу са турским властима са којима испољавање дипломатије, уздржаност и деликатност доприносе успеху.
Али, да ли ће нови курс бити успостављан под руководством Патријарха Вартоломеја или његовог наследника, показаће само време.
Ката