Када би текуће Олимпијске игре имале посматраче из ОЕБС-а, верујте да нико под милим богом не би имао благу представу да се у том Рио де Жанеиру дешава било шта. Јер то је, изгледа, основна сврха Организације за европску безбедност и сарадњу: да темељно прикрије оно што се иначе и голим оком може сасвим јасно видети.
Фото: Дэн Леви
Рат у Донбасу је заиста видљив голим оком. Тачније, чује се више него јасно. Буквално сваке ноћи, док Доњецк мирује под полицијским часом, тишину цепа потмула грмљавина украјинске артиљерије.
Поред тишине, та грмљавина цепа и Мински споразум, по којем би таква дејства морала да буду обустављена. Украјинска војска, међутим, не хаје превише на те одредбе и редовно засипа околину Доњецка гранатама, бомбама и другом артиљеријском муницијом.
Ови напади украјинског оружја одјекују по целом граду. Ма у ком делу Доњецка да се налазите, можете без икакве тешкоће да чујете дејства украјинске артиљерије. То је зато што гранатирање није много удаљено. На мети украјинских цеви често се налазе цивилни циљеви по доњецким предграђима. Мински споразум био би прекршен чак и када би гађали само донбаске војне јединице, али је овако све само још злокобније и погубније.
Али, ОЕБС не види и не чује ове нападе. Посматрачи те наводно мировне мисије у својим извештајима углавном прећуткују свакодневне украјинске нападе на Донбас.
Слично се понашају и светски медији, који већ месецима као да не показују никакву жељу да извештавају о поменутим нападима. Рат у Донбасу стога личи на некакав „глувонеми“ сукоб. Имамо војна дејства, имамо погинуле, имамо страдања цивила… али све је то обавијено сабласном тишином.
Као да је полицијски час уведен и на извештавање о Донбасу!
Пошто долазим из Србије, становници Доњецка често ме питају да упоредим НАТО агресију на моју земљу, која се догодила 1999. године, са овим ужасом кроз који пролазе они. И, морам да признам, стварно постоје многе сличности. Што и није чудо, јер пројектили агресора ваљда свуда звуче исто. Када мркла ноћ прекрије све око вас, а подмукла дејства противничке артиљерије стану да се проламају ваздухом, и то све ближе и ближе, малтене и нема разлике између Београда који гађају НАТО „томахавци“ и Доњецка који крвари под украјинским минобацачима и топовима.
И у једном и у другом случају, имате милионску, градску средину, која настоји да у судару са злочином и неправдом одржи колико-толико нормалан живот. Тако сада у Доњецку можете да видите локалне лепотице на кафи у оближњем бару, а само неколико улица одатле праве ратне страхоте и разрушене људске судбине. Имате јавни саобраћај који функционише упркос свему, али и напуштене небодере остале иза тајкуна који су побегли главом без обзира чим је рат завладао градом којим су до тада дрмали они. Градска врева и весела дечја граја на једном крају Доњецка, а гробље пројектилима сравњено са земљом на другом крају.
Много тога што подсећа на Београд од пре 17 година, који је тада био немилосрдно изложен неумољивој сили НАТО насилника.
Постоји, међутим, једна битна разлика: разарање Србије од стране НАТО насилника ипак нико није цинично називао – примирјем. То је некаква посебност рата у Донбасу, првог савременог војног окршаја који као да је обмотан пригушивачем.
Миодраг Зарковић
(новинар из Србије и међународни посматрач на локалним изборима у Донбасу)